Медији су данас пуни насиља, али је очигледно да нема довољно воље да се оно спречи, сматра психолог проф. др Жарко Требјешанин. То поткрепљује недавни случај када је председница владе стала у одбрану ријалити шоу програма, који су један од главних извора насиља у друштву. Зашто један од најбољих психолога данашњице и човек који, како сам каже, никада није био по вољни ни једном режиму, сматра да насиљу доприносе политичка и друштвена елита, партије и већина медија, разговарали смо након његове јучерашње посете Алексинцу, када је основнцима и средњошколцима одржао занимљиво предавање о вршњачком насиљу. Нека од кључних питања су како да у оваквом окружењу стасају морално чисти људи и да ли је у оваквим околностима уопште могуће превенирати насиље међу младима.
̶ Да би смо могли да извршимо превенцију насиља, ми морамо знати одакле потиче насиље. Најчешће потиче из породице, односно дисфункционалне породице где су односи поремећени, нескладни, где има конфликата, где рецимо један од родитеља или чак оба злостављају своје дете, исмевају га, понижавају или га чак физички непрестано малтретирају. То ствара агресију која се гомила и онда се она испољава управо у школи. Али, наравно није само породица ту су медији – сматра наш саговорник.
Говорили сте о штетном утицају ријалити програма, али како се заштити од њих када су свеприсутни?
Испада да неко ко има приватну телевизију може да ради шта хоће и да преко тих ријалити програма, може просто да индукује насиље јер деца и млади у том узрасту уче угледањем на узор. Ако су узори насилни, а поготово ако су награђени за то насиље, уместо да буду кажњени, као што то имате у ријалити програмима, онда наравно да млади једноставно уче од њих. На крају виде да се у реалном у животу ти насилници обично преко ноћи обогате на разне нелегалне начине и да живе много боље него остали свет који је поштен и ненасилан. Ако хоћемо да изменимо слику друштва која има исувише насиља треба да подстичемо један сасвим другачији систем вредности, где неће да се награђује онај ко је дрзак, ко крши сва правила, него они који имају савест и довољно емпатије за патњу других. Дакле треба развијати другарство, солидарност, саосећање, осећање за правду, да би смо могли просто да спречимо насиље. Потребно је да деца имају у себи једног моралног судију, а онда ако већ дође до насиља морамо имати заиста добар програм превенције и терапије насиља. Да просто онај ко је насилан схвати да може да се понаша на један сасвим другачији начин, а да опет постигне то за чим жуди, а то је често афирмација међу вршњацима. Може се афирмисати и кроз спорт, кроз то да буду вође различитих секција, јер насилници често имају довољно социјалне интелигенције, али коју користе на погрешан начин.
Чини се да су сви донекле заказали у превенцији насиља, све је више дисфункционалних породица, а насилничке поруке деци се пласирају и кроз цртане филмове. Од кога се највише очекује да превенира насиље, од државе, породице или неког трећег?
Најкраћи одговор би био, наравно, то је задатак свих нас, али заиста јесте тако. Врло често ту имате неко лоптање, центри за социјални рад пребацује одговорност на школу, школа на центре или на полицију, опет држава може да то пребацује на породицу, друштво и тако даље. Када погледате рецимо владу, то није само посао министра полиције, ни министра за социјални рад и слично, то је задатак и министра омладине и спорта и министра за културу. Али као што знамо када се умешао министар за културу и када је рекао да ријалити програми треба да се или укину или да се преместе у други термин, испало је да њега нападају из владе и чак и председница владе, како се забога он меша у посао медија и то приватних медија. Па ти приватни медији морају да се понашају у складу са конвенцијама о дечјим правима, о људским правима… Све се то овде крши и то недопустиво крши. Ко год је у јавном простору он мора да има одговорност. Немогуће је правдати то тиме да свако има право да ради шта хоће зато што је приватник. Замислите када би неко ко производи храну продавао храну која је заражена као што се некада и дешавало на пример са ‘зозовачом’. Мора да постоји тржишна инспекција за оно што је штетно за физичко здравље. Исто у овом случају, ако ови ријалити програми нису штетни за ментално здравље онда не знам шта је штетно.
Колико онда можемо да кажемо да наша држава води бригу о превенцији свих врста насиља?
Са једне стране, декларативно гледано она води рачуна. Постоје различите невладине организације, имате у школама неке добре програме као што је ‘зона школа без насиља’, имате и добре законе који су чак некада можда и претерано строги, па не сме дете ни на који начин физички да ‘пипнете’. Али шта то онда значи, можете да га злостављате на неки ментални начин да дете потпуно убијете у појам, да дете потпуно изгуби самопоуздање, да га злостављате, упропастите, али да га уопште физички и не додирнете. Са друге стране, када погледате политичке дебате у којима учествују управо ти људи који се залажу против насиља, ту видите голо насиље и вербално, а малтене долази и до физичког. Имате у скупштини исто недопустиво много насиља и то веома разноврсног, имате изношење прљавог веша, вређање, говор мржње, до онога да малтене имате физичке обрачуне.
Како као психолог тумачите толико присуство насиља у друштву?
То је више питање за социологе. Уколико је већа криза у друштву, уколико су људи незадовољнији, уколико има више фрустрација, познато је да ту расте агресивност. Чим имате пораст осећања фрустрације, незадовољства, беса, агресије, то негде мора да се испољи и онда имате оно што смо, нажалост, виђали на стадионима, на улици, такозване навијаче, а у суштини хулигане. Они су заиста показивали такав степен насиља да се то насиље нужно прелива свуда у школе, у кафиће и на свим јавним местима. Oпет кажем, ако политичари који би требало да служе за углед могу да се понашају насилно онда све то итекако доприноси. Најзад, али не најмање важно, ако имате породице које су толико заузете тиме да се преживи, да се заради, онда су та деца ипак препуштена мање више сама себи и наравно овим медијима који нуде потпуно погрешне наказне узоре, онда не можете очекивати да од њих испадну добри и поштени грађани.
Добитник сте признања „Борислав Стевановић”, које носи назив по нашем Алексинчанину, колико Вам значи та награда?
То је заиста најугледнија награда коју може добити један психолог, а ја могу да кажем да нисам добитник ниједне друштвене награде и то ми је драго. Живео сам у таквим системима ‘да ме награде, као да би ме казнили’. Ове награде које вам додељују ваше колеге, и то најугледније колеге за научни допринос Србији, то је за мене велико признање. Поготово када знам да су пре мене награду ‘Борислав Стевановић’ добили професор Никола Рот, Иван Илић и многи други. Наравно да сам изузетно задовољан јер, као и многи други, сматрам да је Бора Стевановић заиста један од наших највећих психолога. Нажалост, људи не знају о њему колико је заиста заслужио, али то је тако. Ево када смо баш код Алексинца, мало је познато да је Тихомир Ђорђевић један од наших највећих етнолога, који је овде издавао часопис „Караџић” за који смем да тврдим да је заиста био, не само овде на Балкану, него и у Европи један од најбољих часописа за фолклористику. Данас, нажалост, многи знају неког ко је био пет минута у неком програму или ко се задржао три дана у неком ријалити програму, а не знају рецимо за овако велике и значајне људе.
Опширнији интервју са проф. др Жарком Требјешанином биће објављен у наредном броју АЛ новина.