Veliki pisac svetskog imena i nobelovac Peter Handke, za Veliku Hoču je jednom prilikom kazao da je to mesto sa Božjim blagoslovom. Ovo srpsko metohijsko selo i susedni Orahovac, ili bolje reći tamošnjih par stotina kvadrata, gde su se preostali Srbi skupili kao u nekom getu, našli su se u Handkeovim knjigama. I dok se ovdašnji Srbi bore za sopstveni opstanak i dobijanje zasluženog položaja u kosovsko-metohijskom društvu, dotle su oni u svetskim delima velikog Handkea našli svoje mesto.
− Velika Hoča je mesto sa Božjim blagoslovom, ali puno nesrećnih ljudi. I zato, da bih ih razumeo, dolazim često. Volim da razgovaram i pijem vino sa ovim ljudima. Prilikom nekih ranijih poseta sam pešačio sa njima po okolnim poljima, brao pečurke i lekovito bilje, upoznavao ljude slušajući priče o njihovim životima i učestvujući u njihovim običajima − opisivao je Handke zašto je ovo metohijsko mesto za njega Božji blagosov.
Dok pokušavam, sedeći u jednom od velikohočanskih dvorišta, da osetim taj blagoslov, mira mi ne da pitanje: kako su ovdašnji ljudi videli i doživeli Petera Handkea? Prošli put sam odgovor tražio nekoliko ulica naviše, u kući gde je pisac noćivao. Sada o tome divanim sa mojim novim poznanikom i domaćinom, krepkim Savom Garićem, obrazovanim čovekom širokih pogleda, ali duhovne snage karakteristične za preostalu srpsku zajednicu, koju crpe iz duboko ukorenjenih tragova srpskog postojanja na ovim prostorima.
I danas se Sava seća svakog detalja susreta sa pesnikom i njegovom suprugom. Nije mala stvar da ulicama i sokacima jednog mesta hoda takva ličnost kao što je Peter. Tu privilegiju nemaju ni mnogo veći i poznatiji gradovi. A Handke je voleo da obilazi i ovdašnje svetinje. Jednom prilikom, vraćajući se sa suprugom iz crkve Sveti Nikole, put ga je vodio i pored kuće našeg domaćina.
− Ponudili smo im da svrate, da sednu, da popričamo. Došao je i tu za ovim stočićem napolje, tu je sedeo Hanke, njegova supruga, moja ćerka Olivera, ja i moja supruga Milica − pokazuje Sava na prostor u sobi koja je u prizemlju jednospratne kuće i gde stoji drvena stolica tronoška, uveren da mu je u goste bio neko najrođeniji, ali u isto vreme i svestan veličine gosta i prolaznosti trenutka.
Pažljivo je Sava osmotrio gosta trudeći se da što više prodre u sferu njegovog interesovanja i emocija, kako bi shvatio čime je zaslužio da bude podarovan da baš ovakav čovek bude u njegovom domu, u trenucima kada on i njegove komšije prolaze kroz period ugroženosti srpskog opstanka u ovom nadaleko čuvenom vinogorju.
− Njemu je zapao za oko ovaj tronožac. To sam sam ručno pravio. I ženi njegovoj se toliko posvidelo, pa nam se obratila rečima: „Ovo ću ja da uzmem i da nosim u Austriju.”. Ja im rekoh, drage volje, samo kako ćeš, hoćeš da je rasklopimo − kazao je Garić, želeći da celoj atmosferi da još opušteniji i prijateljski ton, u isto vreme i srećan što će njegova stolica tronoška, urađena sopstvenim rukama, otputovati za Austriju.
Naš domaćin kao umni čovek ne izbegava ni odgovor na naše pitanje o Handkeovom opsednutošću Velikom Hočom.
− Privukao ga je narod, privukla ga je pažnja svega onoga što se izdešavalo i da narod živi u velikim mukama, nedaćama, a da je uvek veseo i nasmejan, kao da se ništa nije dogodilo – objašnjava Savo, ali se po njegovom izrazu lica vidi da je on svestan, kao i veliki pisac, da ovdašnji Srbi u sebi nose neko breme metohijskog života poslednjih decenija, jer svi oni, kako i sami kažu, nekada se prisete i tih velikih muka i tegoba, teškoća koje su osetili na svojoj koži.
Po rečima domaćina, piščev dolazak je bio značajan i velika nagrada za Veliku Hoču. A i Hankdeu je boravak među Srbima u Metohiji bio veoma važan, pa je to uzajamno prožimanje iskazao i vrednom donacijom.
– Nagradu koju je dobio za svoj književni rad od 50 hiljada evra, on je to dao ovde, podelio u Velikoj Hoči i Orahovcu da se nešto izgradi – podvlači naš sagovornik.
Zanemesmo na trenutak dok nam pogledi lutaju po prostoru u kome je disao i veliki Handke; iako ništa ne govorimo, znamo da se obojica pitamo – da li će se ovaj pisac i ovdašnji Srbi opet susresti u metohijskoj prestonica vina? Teško je dati odgovor, jer je kosovska administracija, koja za sebe tvrdi da je „proevropska“, stala na put ovom prijateljstvu. I to 2019. godine, u periodu kada je Handke proglašen za nobelovca.
„Danas sam odlučio proglasiti Petera Handkea personom non grata na Kosovu zbog podrške koju je pružio Miloševiću i njegovoj genocidnoj politici na Kosovu i u Bosni i Hercegovini te negiranju genocida koji je počinila Srbija. On i Nobelova nagrada pokazali su nepoštovanje prema žrtvama genocida”, napisao je na Tvitteru, tadašnji ministar spoljnih poslova prištinske administracije Bedžet Pacoli, poznatiji kao biznismen i jedan od najbogatijih ljudi na tim prostorima.
Napuštajući Veliku Hodžu auto-putem prema Prištini, značajnu saobraćajnicu bez naplate putarine, ali iz godinu u godinu sve izrabovanije, dugo sam razmišljao o snazi duha i novca i o tome šta je bitnije u ovom našem savremenom životu na planeti. Priseto sam se da je Milošević ovozemaljski život napustio još 2006. godine i dugo sam pokušao da se setim slučaja da je Beograd nekoj, tako velikoj ličnosti, kao što je Peter Handke, zabranio dolazak samo zato što je optuživala Srbe za sve i svašta podržavala kosovske Albance u svojim separatističkim delovanjima. Ništa mi na pamet nije padalo, osim pitanje ko je tu u pravu: ovi što zabranjuju ili oni što im baš izneti stavovi nisu po volji, ali se uzdržavaju od represivnih mera.
Ipak su mi draži ovi što ne zabranjuju kretanje onima sa kojima se ne slažu i koji su, možda, i zlonamerni. Ovo je 21. vek, stoleće komunikacija i sveta kao globalnog sela. A i zapadu su puna usta o slobodi mišljenja. Teško je Handkea zamisliti kao teroristu, a i kao čoveka koji je podložan uticaju političkih i ekonomskih moćnika. Zato je teško očekivati da će ovaj nobelovac uskoro proći pomenutim auto-putem, izgrađenim i uz pomoć slobodnomislećeg Zapada, barem deklarativno.
Putevi spajaju ljude, ali ovaj neće još dugo spojiti mislećeg nobelovca i ovdašnje društvo. Zato su mnogi u Velikoj Hoči rekli da će se, kada bude prilike, sresti sa njihovim prijateljem Peterom Handkeom i van veličanstvene Velike Hoče.
Ideja za knjige
Njegova knjiga ,,Kukavice od Velike Hoče” je nastala posle jedne aprilske posete ovome selu. Kako je ispričao jednom prilikom, tih dana je čuo kukavice, mnogo njih, nigde i nikad ih toliko nije čuo.
− Činilo mi se da su kukavice iz cele Evrope došle tu, u ovo malo selo. A Orahovac se javlja u jednom delu moje knjige ,,Moravska noć”. Tamo govorim o jednom selu u Srbiji koje se zove Porodin, ali je to samo transformisano. U stvari, mnogi delovi se dešavaju baš u Orahovcu. Na primer, slika autobusa koji dolazi u enklavu Orahovac, vozi Srbe, i svaki put je sve manje mesta da se okrene, jer se groblje oko crkve širi. Ili onaj deo kada govorim o groblju. To je groblje u selu Retimlje blizu Orahovca. Išli smo tamo o Vaskrsu 2006. sa majkama i sestrama kidnapovanih Srba iz tog sela. Klečao sam sa njima dok su palile sveće na oskrnavljenim grobovima, i u jednom trenutku se pojavila zmija, prošla je tu pored nas. Ta slika mi se urezala u pamćenje i uneo sam je u svoju knjigu.
To su reči ovog nobelovca koje se mogu naći u sadržajima na sajtovima.