Бијељина град у срцу Семберије, загрљен са једне стране рекама Савом и Дрином, са друге омеђен обронцима Мајевице, место је које се може похвалити богатством различитости и просперитетом у последњих неколико деценија. Осим аутохтоног домаћег становништва Бјељина је постала и стециште прогнаних из других средина, који су овде добродошли, па уопште не чуди слоган на брошури овдашње туристичке организације „Бијељина је свијетˮ.
По попису из деведесетих година прошлог века општина је имала близу 98 хиљада становника, а прошлогодишњи подаци бележе повећање становништва, па на том простору живи 115 хиљада, а у самом граду 45 хиљада житеља. Сваке године један број људи своју срећу потражи у питомој семберској равници. Иако нисмо дошли до проверених информација, али на основу утисака стечених у случајним разговорима, значајан број нових житеља чине они који су дошли након ратних година када су у родним градовима изгубили сигурност и имовину.
На овдашњем познатом Међународном сајму пољопривреде, лова и риболова „Интерагроˮ, чији је земља партнер била Србија, на штанду где смо куповали раличите локалне производе од дрвета израђених на ЦНЦ машини, упознајемо једног бившег Сарајлију, а сада поноситог житеља Бијељине. Име је мање битно у његовој причи из које се може видети како је од једног прогнаног Србина, кроз тешкоће и веру у себе, успео да сачува породицу и скући је тамо где ушушкана у ширину душе семберске равнице, наслоњене на Дрину и Србију, проживљава своје срећне дане. Наш нови познаник, који има своје пријатеље у Сокобањи, у несрећним ратовима на постјугословенском простору као стари Сарајлија у центру овог града губи кућу, локале и имовину. У трену све нестаје, све је у пожару.
Куда и где ће са два мала детета. На чуђење многих, као избеглица одлучује се за избеглиштво у Сребреници. Разлог практичан, тамо је већ избегао његов шурак који је са собом повео и две краве, што у тим тренуцима даје неку сигурност да ће барем за децу бити млека. Затим је требало донети нову одлуку, где се настанити након ратног вихора, уз понуђену опцију у тазбини, односно Босанској крајини. Наш саговорник се одлучује за Бијељину, као добро место за живљење, али и сугурно, близу Дрине и Србије, матице која за не дај Боже, због близине, може бити заштитница.
Он са поносом прича како су му синови завршили добре факултете, баве се професијама које воле и после краћих излета у иностранству, нашли су добар посао у Бијељини. Он се из хобија бави обрадом дрвета, нешто имовине је успео да поврати у Сарајеву, вероватно и уновчио, пошто каже да има стан у Београду. И док нам све то прича примећујемо да је у његовим осећањима Србија нешто вредно и за поштовање, што нам искрено прија и тера да наш поглед из Семберије на нашу државу буде из другачије перспективе.
У центру града гости смо још једног Сарајлије који је нови дом и нови бизнис нашао у Бијељини. Ручамо чувене сарајевске ћевапе у ресторану „Вучкоˮ. Уживамо у овом специјалитету, али и љубазношћу људи који су ту као и ми гости, али и угоститељима који су се трудили да нам покажу да нисмо само гости, већ и више од тога. Цене су прихватљивије и можда су и до 20 одсто ниже од алексиначких.
После ручка на градском тргу један господин примећује да смо преко Дрине, па нам каже да је добро што живимо у стабилној држави, што није случај са њим, алудирајући највероватније на политичку нестабилност у БиХ, и на актуелне притиске на Републику Српску. Неке из групе изненађује оваква констатација, знајући и да Србија има своје проблеме. Други део те екипе речи овог господина коме не мањка животно искуство схвата као значај живети у земљи Србији где си свој на своме, барем без јавних ментора светских моћника.
Људи у Семберији су ти због којих треба посетити Семберију која је само око 130 километара удаљена од Београда, али не треба пропустити да обиђете неко од занимљивости овог краја, попут шетње уређеним улицама Бијељине у којима се налази велики број занимљивих грађевина из разних периода. Обавезно прошетати улицом Патријарха Павла која је неки вид шеталишта од Градске куће до Градског парка која обимује различитим садржајима од променљиве поставке о важним личностима и догађајима у граду до реплике ципела овог нашег великана.
Интересантан је Музеј Семберије, манастири, цркве разних вероисповести, џамија, а за оне који су више заинтересовани за забавније туристичке садржаје на располагању им је чувено Етно – село „Станишићиˮ, Семберски салаш, Ресторан „Пет језераˮ и друго.
Лепа је Семберија, али је и поносан поглед из ње на нашу и њихову Србију. Зато је битно да једни другима идемо у госте, јер границе су само физичке и баријере у глави. Није да нису важне, али не треба да буду међе између истог народа, нити између различитих нација. Међу људима је најбитнији човек, а њега има свуда и међу свим народима. Зато је била привилегија провести дан у благословеној Семберији.