Ovogodišnje obeležavanje godišnjice formiranja Ozrenskog partizanskog odreda u Lipovcu proteklo je skromno zbog celokupne situacije sa koronavirusom na području naše opštine. Pridržavajući se preporuka nadležnih, delegacija Opštinskog odbora Udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata opštine Aleksinac u saradnji, sa Odborom za negovanje tradicije i obeležavanje značajnih istorijskih datuma opštine Aleksinac, juče je na 79. godišnjicu od formiranja odreda položila cveće na spomen-česmu u centru sela, minutom ćutanja odala poštu borcima Ozrenskog partizanskog odreda, a potom obišla spomen-vodenicu gde je tokom rata radila partizanska tehnika.
− Samom formiranju odreda prethodio je sastanak vodećih komunista Niškog okruga na levoj obali južne Morave kod Donjeg Ljubiša gde je dogovoreno da se odred formira 1. avgusta na planini Ozren iznad Lipovca od sokobanjske, ražanjske i aleksinačke grupe partizana. Kako je aleksinačka grupa kasnila, odred je formiran drugog avgusta u šumarevoj kući na Obloj glavi iznad Lipovca. Odred je u tom trenutku brojao 25 boraca. Za prvog komandanta izabran je Radoje Vujošević Rista, sudija okružnog suda iz Aleksinca, dok je prvi komesar bio Aleksa Markišić Pavle iz Sokobanje. U štab su ušli još Momčilo Popović Ozren, Miodrag Milovanović Drakče, a kurir štabski bio je Života Nikolić Miša. Time je narod ovog kraja Srbije započeo borbu protiv okupatora – podseća na istorijske činjenice Mića Milojević, sekretar Udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata opštine Aleksinac.
Bio je to prvi partizanski odred na području ratnog Niškog okruga i drugi u ovom delu Srbije. Inače, borbeni put Ozrenskog partizanskog odreda je trajao od 2. avgusta 1941. pa do 10. aprila 1943. Njegov borbeni stroj prošlo je 310 boraca, a sedam boraca proglašeno je narodnim herojima.
Ne lažite vise narod o tom sektasko lopovskom pokretu kažite pravu istinu ko se borio za oslobodjenje a ko za preuzimanje vlasti živeo pukovnik Dragoslav Mihailović
Koliko je ljudi streljano zbog tih bandita kojima tepate čudnim nadimcima, a koji su se “borili” po principu ‘udri i beži u planine dokle možeš da pobegneš dok Nemci pritom raju streljaju’, tu evidenciju izgleda niko nije vodio. Ali kog datuma su gde i na kojoj obali Morave (!) imali ručak, piknik i osmišljali odrede a u kojoj kolibi bi se sa danom zakašnjenja nakanili i da se sastave, to je u više primeraka sa sve pečatom zabeleženo u administrativnim izveštajima. Ipak moramo da znamo sve herojske članove štaba i celog zapisničkog stola i svačiji nadimak, koji kao da je za svakog izvlačen iz šešira…
A danas nedostaju heroji koji bi se digli protiv zla i nepravde… Trebaju nam Rista, Pavle, Ozren, Drakče, Miša…
Šta je taj Ozrenski Partizanski Odred uradio za te dve godine postojanja, sem što je osnivao odred na deset različitih lokacija istovremeno i štampao pamflete u toj vodenici u Lipovcu? Jer ja ne čuh ni za jednu bitku u okolini u tom periodu postojanja odreda.
Sramota bre više čime trujete ovaj narod i za šta polažete vence. Ja razumem da položite venac jednom u godini ili za poginule u nekoj konkretnoj bici, ali vi već mesec dana polažete vence po čitavoj opštini za neke unesvest događaje. Venac za osmišljavanje odreda, venac za osnivanje odreda, venac za pečenje prasića, venac za vađenje krompira. Kao da je neko izginuo tokom sastančenja u toj kolibi pa se pamti taj događaj.
To što je taj odred radio, to je obično gerilsko ratovanje. Uzdigli ste obične gerilce na rang božanstva. Nije heroj onaj kome nadenete nadimak “Šapica” ili “Doktor”, nego onaj kome ni ne znate ime. Heroji su vojnici u Prvom svetskom ratu, koji su kod svakog grada vodili neku veliku bitku i ginuli. Heroji su oni neimenovani seljani koji su bili između čekića i nakovnja (partizana i četnika) i morali da biraju čiji će jataci da budu, i koji su se snalazili kako znaju i umeju da prežive. Njih su tri različite strane ubijale. To su heroji. A ne vaši gerilci koji upucaju nekog, bace jednu bombu a onda beže u planine. Poput onog Ace Sinadinovića koji je “mučeničkom smrću ubijen” na jednom vrhu Malog Jastrepca – iz prostog razloga jer nije imao gde više herojski da beži.
Mene bi najdublja sramota bila da polažem vence za osmišljavanje nečega ili sastajanje u kolibama, pogotovo pored toliko neznanih istinskih žrtava svih tih ratova i pored toliko kosturnica rasejanih po okolini. Ali vama u krvi samo komiteti i zapisništvo i to su vaši heroji – zapisničari, a ne borci.