Једно од ретких домаћих пива које се у Србији пило средином деветнаестог века било је алексиначко. На простору Алексинца пивара је отворена 1865. године, а њен оснивач и власник био је Аустријанац Јован Апел, који је исте године започео и прва рудна ископавања на простору Алексиначког рудника. Питања откуд Апели баш у Алексинцу, где се све конзумирало алексиначко пиво и како је аустријска породица Апел постала један од покретача развоја Алексинца, биће тема вечерашњег предавања које ће се од 18 сати одржати у Арт галерији Дома културе. О историјату породице Апел, која је оставила неизбрисив траг у развоју алексиначке и српске индустрије, угљарства и пиварства говориће историчар Славољуб Станковић, који је објавио више радова на основу дугогодишњих истраживања породице.
Пивара коју је основао Јован Апел у Алексинцу је радила до првог рата са Турцима, а они су је по окупацији Алексинца уништили бацивши казан за кување пива у Моравицу где је стајао дуго времена. О томе сведоче и бројни записи каже нам један од најбољих познавалаца историје Алексинца, историчар Зоран Стевановић.
̶ Иначе о томе да је то пиво било врло квалитетно остали су записи и сведочења за време Првог српско-турског рата и о томе говори више аутора у својим белешкама, између осталих и доктор Владан Ђорђевић – објашњава Стевановић.
По завршетку Првог српско-турског рата Јован Апел се вратио у Алексинац. Уз тешке муке, производња је обновљена, а у кнежевини се поново испијало алексиначко пиво. И било је тако све до Апелове смрти. Пивару су наследили његови синови, а крајем 19. века она је пресељена у Ниш, али су неки погони остали у Алексинцу све до 1939. године.
̶ Апелови синови су продали ову фабрику Воћарско-виноградарској задрузи у Алексинцу и она је ту наставила рад, пре свега са прерадом и откупом воћа, а по завршетку Другог светског рата све ће то бити конфисковано од стране нове власти. Настављен је рад Воћарско-виноградарске задруге, која се бавила откупом грожђа, откупом воћа и поврћа, али сада у државној својини.
Стевановић подсећа да су на том месту касније основани погони који су производили сокове, вино и многе друге производе. Нажалост, у време хиперинфлације дошло је до пропасти овог гиганта, а самим тим и погона.
Апелова пивара које је одолевала многим изазовима, и Турцима, и Немцима, и комунистима, нажалост нас није преживела. Сведок славне прошлости данас је руина. Сада је овај простор, по коме је Алексинац некада био препознатљив, језиво место које једино може послужити за снимање хорор филма, а околно становништво користи га и као депонију. Не само да нисмо успели да сачувамо зграде, него смо на време узели оно што је вредело. Пропаст социјализма смо схватили буквално, па смо јавну својину узели у своје руке. Тако је, у свеопштој конфузији, без трага и гласа отишао и стари намештај породице Апел који је више од века красио унутрашњост објеката.
А питање је да ли иста судбина очекује и Алексиначки рудник, који су Јован Апел и Ђорђе Димитријевић основали 1883. године.
Фото са насловне: Алексинац вечити град