Друго издање књиге „Црква Свете Тројице у Горњем Адровцу – Споменик црква руском пуковнику Николају Николајевичу Рајевском”, аутора Зорана Стевановић, које се појављује деценију касније од првог, доноси и неколико новина. Оне су продукт нових сазнања и истраживања, као и ауторовог боравка на породичном имању Рајевских у Разумовки. За многе је пуковник Рајевски послужио чувеном писцу Толстоју за грађење лика Вронског у „Ани Карењини”.
Ратни дневник из 1876. године учитеља из Трстеника, који се у међувремену појавио, који је изузетно објективно и критички приказао стање и све оно што се дешавало у том рату и због тога се није потписао именом и презименом.
− Дневник је назвао ратним дневником једног другокласца са иницијалима ПДП. Према тим иницијалима можемо само да претпоставимо да је аутор учитељ у Трстенику Павле Пазарац, али за то немамо поузданих доказа. Шта је била недоумица? Недоумица је била где је био пуковник Рајевски у време Шуматовачке битке после сукоба са генералом Черњајевим када је размишљао да напусти Србију и врати се у Русију. Сви смо веровали да је био ту у Главном штабу, мада га нико од актера, ни Пера Тодоровић, ни доктор Младен Ђорђевић у току Шуматовачке битке нигде не наводе. А онда у овом дневнику два пута се наводи да је и 10. и 12. августа у преподневним часовима први пут овај аутор срео пуковника Рајевског на левој обали Јужне Мораве, најпре у Штабу за тај део фронта у Великом Шиљиговцу, а 12. августа у раним јутарњим часовима на Прћиловачким висовима, што јасно показује да је он све време провео са својим јединицама којима је командовао на овом простору − објашњава Стевановић.
Друга недоумица, односно побијање једне легенде, која је разјашњена у овом издању је о томе да је Ана Рајевски послала 3.000 дуката Михајлу Ружићу, нишком епископу, за градњу спомен-цркве у Горњем Адровцу, на месту пуковникове погибије,а да су 2.000 враћени, и да је само сваки трећи потрошен.
− Колегиница Љиљана Ђорђевић из нишког Архива радећи на сређивању Епархије нишке дошла до рачуна који потпуно приказује приходе и расходе. На улазној страни су 50.000 руских рубаља што је претворено у 107.000 франака. Излазна страна, трошкови, где се појавио остатак новца који је она дала да се направи Фонд цркве Рајевски који је постојао све до окупације 1915. године. Дакле, из тог рачуна се сазнају многи детаљи који су били потпуно непознати − каже професор Стевановић, уз напомену да треба обратити пажњу и на велике манифестације које су биле приликом полагања камена темељца 1902. године, када су у Горњем Адровцу били највиши представници државе тада, и оно што је изузетно значајно два синовца пуковника Николаја Рајевског, Михајло и Петар Рајевски.
Они су у повратку у Београду били примљени код краља Александра Обреновића и краљице Драге Машин. Таква манифестација, али нешто мања због промене династије била је и приликом освећења цркве 1903. године. У књизи су изузетно вредне фотографије које је сам аутор донео из Украјине, тако да све то ствара једну целокупну слику о животу и делу пуковника Николаја Рајевског и спомен-цркви која се налази у Горњем Адровцу. Гледањем документарног филма, који је рађен уз помоћ и подршку Министарства културе Руске Федерације и војног историјског друштва, и читањем ове књиге, добија се потпунија слика догађаја и личности о којима се говори.