После прошлогодишњег успона на највиши врх Европе и Русије Западни Елбрус, који се налази на надморској висини од 5.642 метра, планинар алексиначке „Брђанке” Никола Петровић (29) забележио је недавно још један хвале вредан резултат. Као члан експедиције Планинарског клуба „Предејане” из истоименог градића на југу Србије, овај храбри и упорни младић из Великиг Дреновца, наоружан великим ентузијазмом, упустио се у несвакидашњи подухват: освајање Аконкагве (6.962 метра), највишег врха Анда и Јужне Америке.
‒ Поход на Аконкагву, која се налази у Аргентини на граници са Чилеом, почели смо 27. јануара. До подножја Анда пут нас је водио преко Београда, Цириха, Буенос Ајреса и Мендозе. На том путу дугом преко 12 хиљада километара променили смо четири временске зоне. У Аргентини, где је сада лето и темература око 30 степени, доживео сам прави темературни шок јер је тих дана температура у Србији била око нуле, каже на почетку разговора Никола Петровић.
‒ Како се одвијао успон?
‒ Успон смо почели првог фебруара. На улазу у национални парк смо се пријавили и добили нумерисане кесе за ђубре. Прва деоница водила нас је поред језера Хорконес до првог базног кампа Конфлуенција који се налази на 3.400 метара надморске висине. Овде смо одрадили први обавезни лекарски преглед и прву аклиматизацију. Следи затим успон до базног кампа Плаза де Мулас који се налази на 4.300 метара. За ову деоницу, дугу 18 километара, вероватно због дужине, кажу да је поред завршног успона најтежа деоница на експедицији.
‒ Колико је трајао завршни успон?
‒ Завршни успон је трајао три дана. Првог дана од базног кампа попели смо се до кампа Нидл де Кондорес и ту преноћили. Другог дана смо се пребацили до кампа Колера који се налази на висини од око 6.000 метара, где смо поставили шаторе и ноћили. Трећег дана, то јест 15. фебруара у два часа после поноћи, крећемо према врху. Десет сати нам је било потребно да се испењемо на врх. На врху се нашло нас седморо јер је због повреде једна учесница одустала на 6.000 метара. Све у свему, сам успон на Аконкагву је био веома напоран, а осећај на врху је заиста неописив, каже на крају разговора наш саговрник.
На повратку из Јужне Америке, Николу су дочекали чланови Планинарског клуба „Брђанка”. Леп дочек није изостао ни у Великом Дреновцу, где су Петровића пријатељи планинари изненадили специјалном тортом у облику планине на којој је писало „Аконкагва, 6.962 м”.
Наредни циљ вулкан у Азији
‒ Надам се да ћу ускоро испењати највиши вулкан у Азији. То је врх Дамаванд висок 5.671 метар и налази се у Ирану ‒ каже Никола Петровић.
Експедицију на Аконкагву је, иначе, чинило осам чланова, петоро их је било из Србије и троје из Македоније. Вођа експедиције је био Зоран Павловић из Планинарског клуба „Предејане”.
