Мирољуб Митић из Вукање, иако је у 73. години живота, својом крепкошћу и енергијом делује млађе најмање једно две деценије. И он сам каже да не изгледа лоше за своје године и највероватније да то дугује раду и животу који је окружен природом. Митић сматра да је Вукања за данашње прилике, а по попису из 2022. године имала је 444 становника, и даље велико село, упоредивши га са другим насељима ниже од Јастрепца према Морави.
Овај Вукањац се сећа да су их у његовој младости житељи других места потцењивали као планинско и забачено село. Наш утисак није био баш такав. Долазећи регионалним путем Крушевац – Прокупље, од Рибара, уживали смо у прелепим крајолицима Јастрепца. Још пријатнији је био сусрет са мештанима Вукање, јер су били срдачни и отворени за разговор, па и о проблемима. У њиховим причама, иако су оне говориле о њиховим мукама, осећала се планинска издржљивост и ведар дух.
– Сада смо ми од многих села наниже бољи, захваљујући раду, захваљујући овдашњим вредним људима. Ја се, рецимо, бавим, пољопривредом и син хтео трешње да садимо; посадили смо на површини од 32 ара. Ове године сам продао само 148 кила, остало је пропало. Јели су људи колико су хтели – каже Мирољуб уз информацију да је цена била 130 динара по килограму и то неком Нишлији који има пиљару.
Нашем саговорнику се због ниске цене то једноставно није исплатило, престао је да бере трешње и дозволио својим мештанима да уживају у плодовима овог воћа.
– Народ јео, а има и пропало. Бар да је појео, не би ми било ни жао. Ништа. Али, жеља да имам, једноставно, нећу да их крчим. Нека остану, па сад, док тера – са горким осмехом нам саопштава Митић.
Након његове речи на памет ми падају подаци о броју становника које је некада Вукања имала. Највише их је било 1953. године – 1172 житеља, већ 1991. смањује се број људи на испод хиљаду, свега 883, а десет година касније на 705 становника. Сада вероватно и мање од 444 житеља пописаних 2022. године.
– Е, морам ово да кажем; син ми је један у Аустрију и довео прошле године брачни пар. И ја спремио прасе кад дођу да закољем. И ја то закољем, испечем. Они су били одушевљени: прво, цело прасе на сто; друга ствар, Шваба, гледа плац, овде има кајсија, овде има шљива, овде има крушка, овде има јабука. Де год погледа, има нешто да се поједе. Он се одушевио, каже, „Ви нисте свесни шта имате“. Е, сад то, ви нисте свесни, то лепо звучи. Али, шта то код нас треба да се деси да и нама буде лепо? – упитао је нас, али и себе овај времешни Вукањац.
Наравно, одговор нисмо знали да му дамо, али смо сугерисали да је требало том Аустријанцу да каже „нема пара“. А зашто наш сељак углавном финансијски није имућан, то је дуга прича и одговор на то треба да дају неки надлежнији од нас. Оно што је сигурно јесте чињеница да наши људи хрле у аустријска, словеначка и грчка села када су на одмору, која су само комунално „нашминканија“ у односу на нашу Вукању и слична насеља. А чија су села лепша и богатија природом – то је знак питања.
Извор фотографија: Википедија и Гугл претрага.