Алексиначка Зелена пијаца у суботу била је у знаку паприке, што и не чуди, јер се зна да је ово период када домаћице, оне које избегавају маркете и држе до традиционалног укуса, припремају зимницу, чувени ајвар и остале пикантерије. Цене овог поврћа су се кретале од 80 до 180 динара, зависно од изгледа и величине. То је нешто већа цена од прошлогодишње, што и не чуди, имајући у виду нештно ниже приносе и теже услове гајења због временских услова који су харали овог лета. Неки би већ рекли да су климатске промене криве за такво стање, што можда јесте, а можда није.
Вероватно ће наредних неколико година показати да ли је овог лета био изолован инцидент или ће у континуитету доћи да климатских промена. Ако их буде, произвођачи и потрошачи мораће да им се прилагоде. У суботу најскупља и на изгледу најпримамљивија је била, како су нам продавци казали, паприка из пластеника која је допремљена из околине Лесковца. За њу је било неопходно издвојити 180 динара за кило, а најмања количина која се могла купити је била једна кутија.
И таква ситуација је по први пут на овдашњој Зеленој пијаци. Обично су се у ово време препуне тезге црвенеле од домаће моравске паприке са подручја општине Алексинац. Овог лета је било евидентно да су доминирале паприке из околине Параћина и крушевачког краја, што је опет поражавајуће за Алексиначко Поморавље из којега се некада чувена алекиначка бабура извозила за Европу, највише у Немачку.
Ове јесени, они који не питају за цену и важан им је изглед, највероватније ће куповати паприку из пластеника, без обзира што годинама љубитељима овог поврћа више пријају мириси и укуси плодова одгајаних на отвореном пољу. То нам је у разговору потврдио и повртар Миодраг Вељковић из оближњег села Катун. Он наглашава специфичност овакве производње у алексиначком Моравишту и да се уопште летос није плашио конкуренције производа који су долазили из других повртарских региона.
− Ми излазимо на пијацу са паприком и парадајзом произведеним на отвореном, у пољу. Пластенике немамо. Наравно да је укусније на отвореном. Када дођем на пијацу, сви воле такву робу, питају, купују, не праве питање. Ја сам овде већ осам година, имам своје муштерије − тако нам је овај одгајивач поврћа говорио пре месец дана у јеку једног од топлотних таласа. Ове суботе приликом нашег обиласка нисмо приметили његову тезгу, па се може закључити да је нестала паприке са отвореног поља, или је била добра потражња па је робу распродао у јутарњим сатима.
У сваком случају, приметно је да домаће алексиначке паприке нема пуно, да не кажемо уопште, на пијачним тезгама. И код препродаваца су мале количине таквих производа. Да пољопривреда представља привредну делатност која је неотуђиво везана за климу, па самим тим од ње и зависи, потврдио нам је и Горан Милетић из Катуна, који са својом вишечланом породицом још увек одржава традицију повртарења у алексиначком крају. Он нам предочава да је ове године морао чешће да залива засаде него раније и да је приметан утицај климе. Као пример нам наводи да је морао чак и црни лук да наводњава, који се дуго овде производио у сувом ратарењу и у брдовитим пределима. Каже да је морао да залива и засад винове лозе на 70 ари.
Милетић, који није само активан на пољу, већ и у својој локалној заједници, резимира зашто производња постаје неисплатива и да ће све мање бити поврћа са овдашњих парцела.
− Скупа је хемија, скуп је дизел, радне снаге нема, доста се људи запослило у индустрији и нема ко да ради у пољопривреди. Осим тога, падавине су се проредиле, а температуре су све веће, с дугим тропским периодима. То све кошта, а цене су нестабилне и у појединим тренуцима на граници производних трошкова. То финансијски не може сваки повртар да испрати, и онда се смањују површине или престаје производња − наглашава наш саговорник.
Највише због климатских промена, али и због осталих фактора у производњи, ове јесни потрошачи су доживели, уместо само у пролеће, да на изглед најбољу паприку купују из пластеника по цени која прелази 1,5 евра. Многима је и то прихватљива цена, када нема других могућности. Пре месец дана им је била скупа истог таквог изгледа паприка са отвореног поља чије је цена по килограму била испод једног евра.
Слична је ситуација и са парадајзом. Ове суботе скоро да није било овог поврћа из фабрике на отвореном небу, како често називамо наша поља, али је била солидна понуда из пластеничке производње. Цена килограма такозваног розе парадајза је достизала и до 300 динара по килограму. Очито, ако ове климатске промене потрају, а има изгледа да буде тако, произвођачи и потрошачи мораће да им се прилагоде. Први по начину производње, који је технолошки захтевнији, а други кроз своје новчанике, јер таква производња има своју цену. Народ каже да нада последња умире, па остаје само наша жеља да природа уради своје и врати нам климу на какву сам навикли. То је мало вероватно, јер је можда баш човек својим понашањем и „халапљивошћу” изазвао природу да овако реагује.
