Neobično tiho bilo je u mestima kroz koja smo prošli i koja smo posetili. Nigde nikog ni na ulici ni u dvorištima. Nema ni onih poljoprivrednika koji su u to vreme već uz svoje stado, hraneći ga. Kao da su to odložili za kasnije. U prebukiranoj radnim danom žitkovačkoj raskrsnici, koju bi neiskusni vozači radije da zaobiđu, nigde „žive duše”. Prostor pored nje, za koji se lokalni taksisti u borbi za putnike bukvalno otimaju, sada je sablasno pust. Nema ljudi ni ispred takozvane kovid ambulante, što je ohrabrujuće.
Sablasno pust je i autoput. Ni delić one reke automobila koji nas je podsećao koliko se ubrzao svet. Šetalište u glavnoj aleksinačkoj ulici na nedeljnom suncu iskazuje svu svoju lepotu kao da poručuje, tu sam ja i posle korone. A dotle prvi pešaci će njime proći u utorak ujutru kada se završava do sada najduža zbrana kretanja izazvana opasnošću od širenja virusa korona.
Na putevima za vreme našeg boravka samo je bio jedan kamion koji je transportovao mleko i po neko policijsko vozilo. Stekli smo utisak da je na ulicama „pravo mrtvilo” kada je u pitanju nedeljno jutro. Sigurno da će danas mnogo radosnije biti u kućnoj atmosferi, imajući u vidu dešavanja oko pripreme za proslavu Vaskrsa. Za vaskršnjom trpezom biće mnogo radosnije i optimističnije. A da ćemo se sa koronom izboriti možda nagoveštava i ova nedeljna ulična tišina. Obično kao što posle kiše dođe sunce, tako se posle tišine probudi život.
Od ovih reči pravu atmosferu možda bolje dočaravaju fotografije zabeležene tokom vaskršnjeg prepodneva.