Један је од најзаслужнијих за историјски пласман алексиначког Напретка у најјачи кошаркашки ранг у Србији. У другом мандату у клубу из Алексинца започиње своју трећу сезону, прву коју Напредак игра у конкуренцији прволигаша. Небојша Раичевић и његови играчи исписали су златним словима ново поглавље алексиначке кошарке. И даље то чине. О свему лепом што се десило пре неколико месеци, проблемима у српској кошарци, као и ономе што следи, разговарали смо са тренером Раичевићем.
Како протичу последњи дани припрема уочи премијере у Кошаркашкој лиги Србије?
- Све иде по плану. Радимо још од 19. августа, а склапали смо тим до почетка првенства. Последње појачање у низу је Душан Огњеновић, који је стигао 7 дана пред прву утакмицу у сезони. Што се тиче повреда или болести, све је то уобичајено и то су проблеми које има сваки клуб. Пуно је контаката, пуно жеље, сви се са нестрпљењем спремају за ново првенство. Момци раде добро, мада је последњих дана присутна и нервоза, што је нормално. Та трема је уобичајена пред свако прво коло.
Колико сте задовољни оним што је до сада урађено у прелазном року?
- Задовољан сам неких 90 посто. Било је неколико играча које смо желели да доведемо, али нисмо успели. Постоји неколико разлога, али пре свега, финансијски нисмо били у могућности да ангажујемо та појачања. Сви ти играчи желе да оду у иностранство и зараде већи новац него што им се овде нуди, што је стварно тужно. Некад су нас звали “земљом кошарке“, мада се и данас то чини. А реалност је таква, да наши кошаркаши добијају боље услове у Румунији, Бугарској, Македонији, БиХ…У клубу смо желели да, пре свега, задржимо “костур“ екипе из прошле сезоне, момке који су изнели жесток терет. Довели смо једног од најбољих плејмејкера у лиги, Александра Илкића. Затим, Луку Гашића и Лазара Станковића, младе и перспективне играче. На позицији центра ангажовали смо искусне кошаркаше, Немању Каралића и поменутог Душана Огњеновића. Једини који је под отвореним уговором је Лука Милојевић, али ја се надам да ћемо на њега моћи да рачунамо до краја сезоне. Најмлађи међу њима је Адриан Наумоски, који је ту да учи и чека своју прилику. Имамо тим који је спој младости и искуства и мислим да ћемо бити прави такмац сваком противнику.
Када смо већ код проблема са којима се сусреће српска кошарка, како ви гледате на кошаркашку мапу Србије? С једне стране, клуб из Алексинца је остварио невиђени подвиг тиме што се нашао међу прволигашима. Али, шта је са градовима попут Краљева, Крушевца, Ниша, Јагодине…?
- Мени је то тужно. Пре свега, драго ми је због Алексинца и његове дуге кошаркашке традиције. Што се остатка те мапе тиче, ту се налазе клубови из Београда, Војводине и Западне Србије. И то је показатељ да ти делови земље боље стоје од Централне, Источне и Јужне Србије. Нема Слоге, Радничког из Крагујевца, Константина, Здравља, да не набрајам. Али, тако је – како је. Нека се и они сами запитају зашто их нема ту где би требало да буду. Сматрам да ако је неко, на најпоштенији начин, заслужио да се нађе у КЛС лиги, онда је то кошаркашки клуб Напредак Алексинац. И веома ми је драго због људи у клубу, навијача и свих оних који воле Напредак. Волео бих да је у овом рангу, поред Алексинца, више клубова из поменутих градова. АБА лигу играју 4 клуба из Београда. Мислим да нас је та централизација и довела у проблеме у којима се налазимо. Можете да погледате прелазни рок и видите колико деце од 14-15 година је напустило унутрашњост Србије. То је катастрофа. Сматрам да то није добро за домаћу кошарку. Тврдим да су најбољи кошаркаши и репрезентативци ове земље у највећој мери долазили из унутрашњости.
Као тренер, поседујете богато клупско и репрезентативно искуство. С обзиром да је Напредак и у претходном рангу (Другој лиги) био један од клубова са најмањим буџетом, сматрате ли овај успех који сте постигли, једним од својих највећих?
- Свакако је један од највећих. Мени лично највећи успех представља када сам са репрезентацијом Ирана био првак Азије. Са крушевачким Напретком сам такође имао изузетне резултате. Али овај успех са Напретком из Алексинца је подмладио и мене, с обзиром да сам можда и најстарији тренер у лиги (смех). Прошле сезоне смо заиста сви уживали, пре свега играјући кошарку. Остварили смо невиђену серију од 13 узастопних победа, што сумњам да ће неко поновити у скорије време.
Радо истичете и добре међуљудске односе у клубу?
- Срећан сам човек што радим у оваквој средини, са људима са којима имам коректан однос. Нису најважније финансије. Већи буџет вам помаже да лакше премостите неке препреке. Око улагања, утакмица, гостовања…Најбитнији је здрав однос на релацији тренер – играчи – управа, било којим редоследом.
Овде сте пуне две сезоне, закорачили сте у трећу. Какав је досадашњи утисак на вас оставила алексиначка кошаркашка публика?
- Ја сам овде први пут дошао 98/99. године. И тада сам водио Напредак из Алексинца. Стицајем околности, поново сам овде, 20 година касније. Мало сам се изненадио прошле сезоне, будући да знам да је овде публика увек долазила у великом броју и да је јако тешко било однети бодове одавде. Очекивао сам да имамо још више навијача на трибинама јер сматрам да смо то својим играма и заслужили. Искрено се надам да су ови момци вредни пажње и да ће од предстојећег првог кола и убудуће, ова хала бити испуњена до последњег места. То би нам пуно значило. Као што нас је публика и у неким прошлим утакмицама враћала у живот и помогла да добијемо неке стварно тешке утакмице. Добра ствар је што љубитељи кошарке у Алексинцу познају овај спорт, много воле овај клуб и овај град. Апелујем на њих да дођу у што већем броју и буду наш шести играч на терену.
