Горњи Адровац је једно од ретких алексиначких села у којем је утихнуло школско звоно отприлике пре десет година. Ових дана, обилазећи некадашњу зграду и некадашње школско двориште, доживели смо разочарање које је изазвало код екипе више питања. Од ђака одавно нема ни трага, а запуштено двориште и зграда су у тaко лошем стању да скоро нема могућности да се безбедно закорачи у тaj простор. Да је ту некада била школа и да се чуo дечији жагор подсећају нас доста свеже постављени саобраћајни знаци на локалном путу који упозоравају да је у близини школа. Можда је постављени знак нелогичан , али можда је најбоље да он ту и остане јер се налази испред једне оштре кривине, па је овако упозорење да треба успорити примерено и корисно.
Питања након виђене сцене која се намећу, барем за оне који желе да промишљају и да се не мире са тим да ствари препусте времену и држави и да су им битна само њихова посла, су од оних да ли наши преци који су са муком и ентузијазмом градили школе заслужују да се њихов труд тако урушава и каква нас је захватила апатија да мирно и без икаквих емоција пролазимо поред оваквих објеката не чинећи ништа да их сачувамо. Свесни да је све више напуштених објеката у државној својини, а све мање људи у насељима, и „обезглављених“ месних заједница из различитих разлога , веома је тешко да Општина може да затвори све те рупе и очува да у функцији буду ти објекти.
Ипак смо упозорили локалну самоуправу да им пропада имовина и у једном малом селу које претендује да буде насеље у које ће навраћати љубитељи историје, али и поштоваоци наслеђа српско-руске братске борбе за ослобођење од Отоманске империје. Ту пре свега мислимо на Руску цркву и место погибије руског добровољца пуковника Рајевског. Не треба заборавити да је Горњи Адровац и место рођења јединог народног хероја пореклом са територије наше општине Ратка Јовића Душка. Ту је и његов гроб.
У нашој општини постоје и два удружења српско-руског пријатељства. Без обзира колико је мало село оно би требало да има и свој савет месне заједнице. У овом случају политичке и друге разлике треба оставити по страни и учинити напоре да се очувају нека од материјалних наслеђа, јер је и сувише тога порушено. Наравно Општина, као власник, има значајну улогу, али сама сигурно не може. Из локалне самоуправе су нам обећали да ће се позабавити овим проблемом и према незваничним информацијама већ су обишли објекат у Горњем Адровцу, осим што је зарасло двориште, наводно је урушен и део крова. За очекивање је да се расчисти растиње и обави детаљнији преглед објекта и уради процена шта даље са њим. Да остане у оваквом стању не би ваљало, можда је боље и срушити га и уредити простор на пристојнији начин. Овакво ругло у центру села не бива. Нажалост, ни месец дана након нашег упозорења нема конкретне акције ни од кога.
Основна школа у Горњем Адровцу отворена је 1910. године, а у школској 1913/14. години у четири одељења је било 57 ђака, 52 ученика и пет ученица. Према неким подацима до којих смо дошли, 1927. године је подигнута наменска зграда за школу која је тада испуњавала хигијенске услове и била је власништво Општине. У школској 1934/35. години била су предвиђена средства од 10.000 тадашњих динара за завршетак зграде. Пре почетка Другог светског рата, у школској 1940/41, у једном одељењу са четири разреда било је 32 ђака, по 16 ученика и ученица.