У потрази за бостаном, одгајеним на подручју општине Алексинац, што је права реткост, наилазимо на Миодрага Вељковића из Катуна, повртара који са супругом продаје производе из своје баште на Зеленој пијаци. Пошто је одмакао дан, тезга је скоро празна, што је доказ да овај витални седамдесеттрогодишњак има купце који радо троше његово поврће, па и бостан.
Миодраг нам објашњава да је све захтевнија производња бостана и да се сада лубенице производе у моравском делу општине, где постоји могућност наводњавања. Стога, слика кола пуног бостана из побрдских насеља, која су стизала на алексиначку пијацу су прошлост и могу само да се виде на сачуваним старим фотографијама.
‒ Све је скупо. Бостан се теже производи. То је моравски део, а у брдском крају нема великог приноса. Наводњавамо кап по кап. Прехрана, тако смо и успели да произведемо крупне лубенице и по 20 килограма. Сада је борба за све веће и теже лубенице, квалитетније, слађе и тако ‒ каже Вељковић.
Он нам објашњава да су његови купци задовољни што је бостан свеж и са нашег подручја, па им цена није главни мотив приликом куповине. Приликом наше посете пијаци, он је килограм лубенице продава по 40, а дињу по 60 динара. Бостан је засадио на 60 ари, колико има и под дињом. Укусне лубенице и диње, породица Вељковић продаје и на сокобањској пијаци, где је цена нешто већа.
Овај вредни домаћин, коме, осим супруге, у послу помаже и син који је у служби, и сваки слободан тренутак користи да буде на имању, као и на пијаци.
‒ Мало је њих који воле пољопривреду. Све је отишло у службу. Млади су отишли у град. На село су мало остали они који се баве производњом. Мој син ради то, воли повртарство. Запослен је, ради, али има слободно време. Нас у Катуну има четри до пет озбиљнијих произвођа – објашњава наш саговорник.
На тезги смо затекли на изгледу леп парадајз, али је приметно да је сазревао на отвореном у природним условима. То се осећа по мирису, али и види по неправилном облику плода, какав је он одувек био у овдашњим баштама. Вељковићи су засадили три хиљаде струка парадајза и хектар паприке.
Миодраг наглашава специфичности наше моравске паприке у односу оне већинске које на алексиначку тржницу долазе из лесковачког и поморавског краја северније од Алексинца.
‒ Ми излазимо на пијацу са паприком, парадајзом и бостаном, произведеним на отвореном, у пољу. Пластенике немамо. Наравно да је укуснија на отвореном. Када дођем на пијац, сви воле такву робу, питају, купују, не праве питње. Ја сам овде већ осам година, имам своје муштерије, и за паприку, и бостан и за парадајз – износи своје ставове овај пољопривредник приликом разговора о нашој алексиначкој пољопривредној производњи.
На Зеленој пијаци ретки су аутентични произвођачи са подручје наше општине, али је права срећа што их има. Ако сте поборник идеје да је локално најсвежије и најбоље, онда прошетајте до алексиначке тржнице и потражите локалну робу. Осим производа по вашој жељи, можда ће вам добро доћи и пар минута опуштеног разговора.