U tradicionalnoj akciji za izbor najboljih pojedinaca i klubova u 2020. godini, titulu najboljeg trenera Upravni odbor Sportskog saveza aleksinačke opštine dodelio je Bojani Stanković, treneru Džudo kluba Aleksinac. Ona je jedan od osnivača ovog kluba koji je od 2015. godine do danas okupio blizu 300 mladih. Nosilac je crnog pojasa, 1. dan i regionalni sudija, stekla je diplomu ekonomiste za turizam, ali je još uvek na evidenciji nezaposlenih lica.
Šta te je privuklo džudou i kada je sve to počelo?
− Džudoom sam počela da se bavim 1986, kada sam imala osam godina, u tadašnjem Džudo klubu Obrenovac koji je vodio trener Rade Marković. Tih godina veliki broj dece iz moje ulice se bavio ovim borilačkim sportom, pa sam i ja u jedom trenutku odlučila da okušam sreću. I sad se sećam tog prizora kad sam prvi put kročila u salu: deca na strunjačama u kimonima, pre i posle borbe naklon prema protivniku, veliko poštovanje prema treneru i takmičarima i besprekorna disciplina. Sve to me je oduševilo i ja sam se počela da redovno treniram. Usledila su brojna takmičenja, skoro svakog vikenda, što je za mene bio motiv više da ostanem u ovom sportu i zavolim ga. Očigledno, bila je to ljubav na prvi pogled koja nesmanjenim intenzitetom traje i dan-danas, a to je eto skoro tri i po decenije.
Ovo je prilika za podsećanje na neke detalja iz tvoje bogate pre svega takmičarske, a potom i trenerske karijere?
− Moja takmičarska karijera trajala je punih 18 godina, tačnije do 2004. Bila sam prvakinja države u četiri starosne kategorije: poletarci, pioniri, kadeti i juniori. Moj najveći uspeh je kada sa 1994. godine osvojila titulu juniorske prvakinje SR Jugoslavije. Postala sam članica reprezentacije i učestvovala na dva Evropska prvenstva, u Lisabonu, u Portugaliji, i naredne godine u španskom gradu Valjadolidu, gde sam osvojila peto mesto. Bila sam i vicešampionka SR Jugoslavije u seniorskoj konkurenciji i najbolja sportiskinja Obrenovca u 1995. godini. U Džudo klubu Obrenovac dugo godina sam bila angažovana u radu sa mlađim kategorijama. Godine 2004. sam se udala i prešla u Aleksinac. Na ideju profesora Milovana Bratića, dekana niškog Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, uspostavila sam saradnju sa Džudo klubom Kinezis iz Niša koji nam je ustupio deo opreme i dozvolio da koristimo njihovo ime. U Aleksincu smo počeli da radimo 2012, a tri godine kasnije, nakon završene obuke za operativnog trenera na Fakultetu sporta i fizičke kulture u Nišu, osnovali smo Džudo klub „Aleksinac”.
Šta ste radili u klubu u protekloj godini i kakav je plan za 2021?
Za Džudo klub Aleksinac prošla godina je počela na najbolji mogući način. Početkom februara u Hali sportova u Aleksincu bili smo domaćini i organizatori prvog međunarodnog turnira koji je okupio oko 300 takmičara iz naše zemlje, ali i iz Rumunije, Bugarske i Severne Makedonije. Za odličnu organizaciju turnira dobili smo pohvale i od strane Džudo saveza Srbije. Međutim, kada se pojavila korona morali smo da bitno redukujemo naše aktivnosti. Takmičili smo na Prvenstvu centralne Srbije i osvojili 12 medalja. Uz to, naš takmičar Lazar Stanković učestvovao je na prestižnom Trofeju Beograda i osvojio prvo mesto. Dakle, po turniru i ovim rezultatima pamtićemo prošlu godinu, a što se 2021. tiče nadam se da ćemo prebroditi probleme sa koronom i da ćemo moći da realizujemo aktivnosti iz kalendara takmičenja Džudo saveza Srbije. Spremićemo se da prvi put učestvujemo na Evropskom kupu za kadete, kao i na regionalnim i državnim takmičenjima, a posebnu pažnju posvetićemo organizaciji našeg turnira koji bi po kalendaru Džudo saveza Srbije trebalo da se održi 4. septembra.
