У традиционалној акцији за избор најбољих појединаца и клубова у 2020. години, титулу најбољег тренера Управни одбор Спортског савеза алексиначке општине доделио је Бојани Станковић, тренеру Џудо клуба Алексинац. Она је један од оснивача овог клуба који је од 2015. године до данас окупио близу 300 младих. Носилац је црног појаса, 1. дан и регионални судија, стекла је диплому економисте за туризам, али је још увек на евиденцији незапослених лица.
Шта те је привукло џудоу и када је све то почело?
− Џудоом сам почела да се бавим 1986, када сам имала осам година, у тадашњем Џудо клубу Обреновац који је водио тренер Раде Марковић. Тих година велики број деце из моје улице се бавио овим борилачким спортом, па сам и ја у једом тренутку одлучила да окушам срећу. И сад се сећам тог призора кад сам први пут крочила у салу: деца на струњачама у кимонима, пре и после борбе наклон према противнику, велико поштовање према тренеру и такмичарима и беспрекорна дисциплина. Све то ме је одушевило и ја сам се почела да редовно тренирам. Уследила су бројна такмичења, скоро сваког викенда, што је за мене био мотив више да останем у овом спорту и заволим га. Очигледно, била је то љубав на први поглед која несмањеним интензитетом траје и дан-данас, а то је ето скоро три и по деценије.
Ово је прилика за подсећање на неке детаља из твоје богате пре свега такмичарске, а потом и тренерске каријере?
− Моја такмичарска каријера трајала је пуних 18 година, тачније до 2004. Била сам првакиња државе у четири старосне категорије: полетарци, пионири, кадети и јуниори. Мој највећи успех је када са 1994. године освојила титулу јуниорске првакиње СР Југославије. Постала сам чланица репрезентације и учествовала на два Европска првенства, у Лисабону, у Португалији, и наредне године у шпанском граду Ваљадолиду, где сам освојила пето место. Била сам и вицешампионка СР Југославије у сениорској конкуренцији и најбоља спортискиња Обреновца у 1995. години. У Џудо клубу Обреновац дуго година сам била ангажована у раду са млађим категоријама. Године 2004. сам се удала и прешла у Алексинац. На идеју професора Милована Братића, декана нишког Факултета спорта и физичког васпитања, успоставила сам сарадњу са Џудо клубом Кинезис из Ниша који нам је уступио део опреме и дозволио да користимо њихово име. У Алексинцу смо почели да радимо 2012, а три године касније, након завршене обуке за оперативног тренера на Факултету спорта и физичке културе у Нишу, основали смо Џудо клуб „Алексинац”.
Шта сте радили у клубу у протеклој години и какав је план за 2021?
За Џудо клуб Алексинац прошла година је почела на најбољи могући начин. Почетком фебруара у Хали спортова у Алексинцу били смо домаћини и организатори првог међународног турнира који је окупио око 300 такмичара из наше земље, али и из Румуније, Бугарске и Северне Македоније. За одличну организацију турнира добили смо похвале и од стране Џудо савеза Србије. Међутим, када се појавила корона морали смо да битно редукујемо наше активности. Такмичили смо на Првенству централне Србије и освојили 12 медаља. Уз то, наш такмичар Лазар Станковић учествовао је на престижном Трофеју Београда и освојио прво место. Дакле, по турниру и овим резултатима памтићемо прошлу годину, а што се 2021. тиче надам се да ћемо пребродити проблеме са короном и да ћемо моћи да реализујемо активности из календара такмичења Џудо савеза Србије. Спремићемо се да први пут учествујемо на Европском купу за кадете, као и на регионалним и државним такмичењима, а посебну пажњу посветићемо организацији нашег турнира који би по календару Џудо савеза Србије требало да се одржи 4. септембра.
