Шта се све дешава и шта смо све у стању да урадимо када се укаже прилика за бољу будућност показала је синоћна представа „Боливуд” по тексту и у режији Маје Пелевић. Овај други такмичарски комад овогодишњег ПИП-а извео је ансамбл Народног позоришта из Београда.
Маја Пелевић је причу сместила у мали град на граници који је утонуо у транзицијску свакодневицу а из које ће га „пробудити” вест да боливудски продуцент намерава да купи халу мале фабрике и да је претвори у боливудски студио. За разлику од становништва које види шансу за нова радна места, глумци локалног позоришта себе већ виде у боливудским спектаклима. Од првог заноса до разочарања актера, Маја нас води кроз форму мјузикла, кроз сонгове и кореографију а све праћено сценографијом са препуно кича каква се среће у бројним филмовима из боливудске продукције. Управо кроз смех и лепо паковање саопштена је истина.
‒ Овде је боливудска прича употребљена као глумачка прича, као неки симбол, као неки знак и она не мора да се односи баш на глумце, односи се на радника, на запосленог у Србији данас. Прича је широко заступљена јер сви живимо у времену када се надамо да ће доћи неки боливудски продуцент који ће нам донети лепши живот, вештачко цвеће, веће плате, лагоднији живот а онда се све то промени, не дође он, дође Немац, купи фирму и ми смо на улици ‒ рекао је Милош Ђорђевић који је проглашен за глумца вечери.
У разговору за наш сајт, јер на захтев ансамбла није било уобичајеног округлог стола, глумац вечери се осврнуо и на своје колеге које су спремне да за много мале хонораре прихватају улоге, јер како је рекао, поред толико ишколованих глумаца има и оних који ће да плате да би глумили а не да одрже одређену цену рада. Оним глумцима, који прихватају неке задатке за веће паре, Ђорђевић је поручио да о томе треда да размишљају кад увече легну да спавају и кад погледају своју децу у очи и нагласио да стоји иза свега што је прихватао и радио и да због тога мирно спава.
Осврнувши се на дешавања која прате овогодишњи фестивал и пре његовог почетка, Ђорђевић је рекао да ово свакако није крај овог фестивала и да се нада да ће се следеће године догодити нека прелепа ствар о којој ће се пуно писати и слушати као што је то случај сада, а сваку одлуку о томе хоће ли ПИП-а бити или не, назвао великом храброшћу.