Старије особе у општини Алексинац, без обзира да ли живе у градској средини или малим, изолованим селима, сусрећу се са бројним изазовима који утичу на квалитет њиховог живота.
Према подацима последњег пописа становништва из 2022. године, општина Алексинац броји око 43.000 становника. Анализа демографских података показује да број старијих у руралним срединама расте, а многе услуге су недоступне у односу на оне у градским срединама. Оваква ситуација ствара бројне изазове за старије који су остали у својим селима, без одговарајуће инфраструктуре и институционалне подршке.
По свим показатељима, живети на селу је далеко теже за старије грађане. Док у граду могу да се ослоне на јавне услуге, друштвене мреже подршке и здравствену заштиту, на селу је живот у трећем добу много захтевнији, а често и изолован.
Живот у изолацији и без подршке
Током посете селима у околини Алексинца, затичемо мештане који се боре са свакодневним проблемима. У селу Тешица у дворишу затичемо шездесетдвогодишњу Љиљану, са којом смо разловарали о томе како проводи своје дане. Каже да обожава свој дом и двориште пуно цвећа. Чува пилиће, а пас и мачка јој током пролећа, док ужива у својој башти на свежем ваздуху и топлом сунцу, праве друштво. Међутим, признаје да је живот на селу, упркос свим лепотама све тежи како године одмичу.
Љиљана истиче да су јој највећи проблеми друштвена изолованост и недоступност специјалистичких медицинских услуга. Због тога мора да се ослања на помоћ своје породице.
„Идем код лекара када год могу, али то захтева организацију. Син ме вози, јер аутобуса више нема. Доктори су љубазни када одем приватно, али у државним установама није увек такоˮ, каже Љиљана.
Она напомиње и то да јој недостају стара друштва и редовни контакти са људима, али бар има могућност да одржава контакт преко интернета и игра пасијанс на таблету, што јој испуњава слободно време током зиме. Ипак, недостатак блиских сусрета са људима и ограничена могућност за друштвене активности осећају се у свакодневици.
Сличну ситуацију затичемо у малом селу Лоћика са 320 житеља где смо срели брачни пар Братислава и Наду који су читав живот провели радећи на селу.
Овај седамдесетогодишњи пар говори о томе како су, као млади, живели од свега што произведу, док данас чувају пар животиња и обрађују нешто мало земље јер, како кажу, нема младих који би им помогли. Са теретом година и здравственим проблемима кажу да је све теже живети на селу.
„Ако желиш да имаш нешто, мораш много да радиш и да се одрекнеш многих ствариˮ, каже домаћица Нада, додајући да нису могли да оду на лечење јер није имао ко да брине о стоки.
„Уколико неко на селу озбиљно оболи, све стаје. Немаш кога да позовеш за помоћˮ.
Њима би највише значило када би се млади људи вратили на село. Међутим, Братислав истиче то да омладина није свесна строгог одрицања. Многи су долазили али и брзо напуштали сеоску средину због обавеза, које су захтевале константну посвећеност:
„Као млад, не можеш да одеш на летовање уколико нема ко да чува стоку. Исто важи и за старе, уколико се, разболе, оду да се лече десетак дана ван куће. Нема ко да одмени, а стоку неко мора да чуваˮ.
Друштвени живот је слаб јер су многи напустили места у којима су се родили и одрасли, али, у оближњем селу, каже Нада, има неких манифестација, па се људи и забаве током године. Међутим, да би се дошло до оближњег села, а чак и града, опет наилазе на изазов, јер, путева, редовних и честих аутобуских полазака, као и безбедног тротоара, нема. У таквим тренуцима живот у граду изгледа као спас, јер све основне услуге постају лако доступне:
„Да могу, све бих оставио и преселио се у мање место где је све близуˮ додаје наш саговорник.
Град нуди више могућности, али не и без изазова
Живот на селу је изузетно тежак за старије али и живот у граду, такође, носи своје изазове. У сусрету са Љиљаном (87) и Ђорђем (88), који живе у Алексинцу, сазнајемо на какве потешкоће све наилазе.
„У граду је лакше јер све имаш надохват руке. Можеш пешачити, отићи код доктора, ићи на манифестације, сретати људе. Моја Љиљана и ја често одемо до посластичарнице, пијаце, изложбе или манифестације, сретнемо неке познанике. То нам чини живот лепшимˮ, објашњава Ђорђе.
Међутим, ни у граду није идеално. Ђорђе има проблема са ходањем због слабијег вида, а проблеми са тротоарима и недовољно прилагођеним јавним просторима чине кретање у граду теже.
„Тротоари су пуни рупа и бетона који је ископан, а неке продавнице немају ни рукохватеˮ, прича Ђорђе док Љиљана каже да недостаје више клупа ван центра града, јер се током шетње уморе, па користе такси-услуге, или потраже помоћ породице.
Старијима је потребна већа институционална подршка, нарочито у руралним деловима, где је живот све изазовнији. Здравствене службе, боља инфраструктура и организована помоћ за свакодневне активности значајно би побољшале услове живота за многе који су одлучили, или приморани да остану у својим кућама на селу.
Аутор текста: Ирена Димитријевић