Јавно здравље: Није све у Стратегији, већ и у систему, а и у нама

Пред члановима локалног Савета за здравље, на јучерашњој седници, нашла се радна верзија текста Стратегије јавног здравља општине Алексинац за период 2023 – 2028. године, о којој је ово тело разговарало, а у циљу свеукупне израде документа где би се дефинисали даљи правци у побољшању здравствене заштите наших суграђана. Очито ни мало лак задатак, када се има у виду статистика о оболевању грађана општине Алексинац и о одређеним кретањима у нашем здравству.

Највеће учешће у оболевању наших суграђана у 2021. години имају болесници са дијагнозом акутни коронарни синдром 44,4 одсто, затим малигне болести 23,8 одсто, док је на трећем месту шећерна болест са уделом од 19 одсто укупног оболевања. Болести крвних судова мозга евидентиране су код 7,4 одсто свих оболелих, затим следе хронична бубрежна инсуфицијенција са 3,5 одсто, психозе са 1,4 и наркоманија са 0,4 одсто.

Нешто је другачији редослед ако погледамо проценте болести од којих умиру грађани општине Алексинац. Малигне болести са 32,9 одсто у укупном броју заузимају прво место, друга је шећерна болест са 21,7 одсто, а тек на трећем месту је дијагноза акутни коронарни синдром са 13,8 одсто. Следе болести крвних судова мозга 18, 1 одсто, психозе 1,9 одсто, док код наркоманије немамо умрлих.

И мање упућеној особи у медицину, јасно је да превентива и здрав начин живота делотворно делују на ублажавање ове статистике. И то ће се наћи у будућој стратегији, која ће можда и понудити нека решења како доћи до тог циља. У реалности тешко је доћи до адекватне превентиве, када на снимања и још неке услуге у државним установама постоји листа чекања, а да не говоримо о кадровима, када знамо да је за поједине специјалности и по годину дана отворен конкурс, са изгледима да он буде затворен када буде ангажован неко из пензије.

У приватним клиникама нема чекања, али колико је јавност упућена, тамо се цене формирају тржишно, на основу тражње и понуде, па у таквим условима обичним смртницима су оне недоступне. Наравно, приватна пракса је делотворна, али да ли неки орган треба да посредује да се формирају такве цене, да уз евентулно неко допунско осигурање услуге буду приступачне што ширем слоју друштва, а не само онима са дубљим џепом, или пак „силом прилика” људима који су на њих приморани у „борби” за живот? И онда није чудо што добри познаваоци прилика кажу да добар хируг у приватном сектору може за пар операција да заради месечну плату.

Очито да нешто системски ту треба решити. Овако, израда и усвајање поменуте стратегије биће највероватније испуњавање још једне законске обавезе и добијање лепо сроченог документа наших „неостварених” жеља, који ће, можда, највише служити новинарима као база података. А дотле нам је становништво све старије и потребе за здравственом заштитом све веће, јавност све незаинтересованија за озбиљну дискусију, а народ као народ, гледа да заврши своја посла, уз исказивање понекад и најнижих страсти преживљавања. Тако степен остваривања неких права и потреба зависи од нашег међусобног познавања, односно колико људи знаш или имаш за пријатеља, толико ћеш послова и обавити. Злобници кажу – прегледа. И онда не чуди што у таквим ситуацијамa, најчешће неоправдано, један број пацијената бива неприхватљиво „агресиван” према медицинским радницима и обрнуто, они према пацијентима.

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

18 − fifteen =