У малим селима око Великог Шиљеговца, деца и наставници суочавају се са јединственим изазовима: док у учионицама понекад са само двоје или троје ученика, образовање на селу још увек живи, сваки дан је борба за прилагођавање наставе условима и потребама који нису типични за већину школа.
Основна школа „Велизар Станковић Корчагин”, са седиштем у Великом Шиљеговцу, има око 650 ученика са издвојеним одељењима у Каонику, Рибару, Беласици, Бољевцу, Гревцима, Ђунису, Зебици, Росици и Сушици. До пре две године школа је радила и у селима Велико Крушинце и Зубовац, али су затворене због недостатка деце.
Најмањи број деце је у школама које су само за ученике од првог до четвртог разреда, као што су Росица, Ђунис, Бољевац, Беласица,… Овај проблем је настао углавном због одласка младих са села у градове због посла, али и због тога што поједини родитељи не желе да њихова деца буду сама у учионици или да немају велики број другара па своју децу возе у већа села као што је Рибаре, Велики Шиљеговац или Каоник.
Школа као место окупљања заједнице
У разговору са мештанима Зубовца и Великог Крушинца, местима где више не оџвања звук школског звона, сазнали смо да је затварање школа последица одласка младих из села. Међутим, како истичу мештани, затварање школа само потврђује страхове – након њиховог затварања, млади више неће имати разлога да остану на селу и оснују породицу. Обрад Басаиловић из Зубовца сматра да школа није само образовна институција, већ да представља много више.
“То је срце нашег села, место где се све окупља, где деца не само да уче, већ и одгајају у духу заједнице. Када се школа затвори, ми као мештани губимо много више од једног образовног објекта. Губимо прилику да наши најмлађи остану овде, у нашем селу, да не морају да иду далеко да би имали приступ образовању. Када школа не постоји, оно што остаје су празне зграде, а са њима и осећај напуштености. Са друге стране било је периода када је школу похађао само један ученик што се изузетно негативно одразило на социјализацију тог детета. Просто не видим решење у оваквим ситуацијама”, истиче Обрад.
Према подацима Елабората о основним школама Школске управе у Крушевцу ОШ “Велизар Станковић Корчагин” би ове године требала да у први разред, у матичну школу и сва издвојена одељења, упише укупно 32 ђака!
Многи родитељи у мањим местима виде значајан број предности када је у питању образовање њихове деце. Веселинка Павловић, која има двоје деце која похађају школу у Бољевцу, дели своје искуство о томе шта је добро а шта недостаје у оваквим школама. За њу, као и за многе друге родитеље, близина школе игра кључну улогу.
Са само четворо ученика у целој школи, од којих су двоје њена деца, Лена која похађа четврти разред и Петар који је тек почео први разред, дете је увек окружено пажњом и љубављу. Веселинка истиче да се деца у овом окружењу познају од малих ногу, па су дружење и међусобна подршка јако присутни.
„Деца се лепо слажу, расту заједно, а учитељ има више времена да се посвети сваком детету индивидуално. То је велика предност, јер свако од њих има своје потребе и проблеме”, каже Веселинка.
„Бубњара” греје децу и учитеља
Међутим, и поред свих ових предности, живот у мањој средини, као што је Бољевац, има и бројне изазове, посебно у погледу инфраструктуре и опреме.
„Школа није опремљена као градске школе. Немамо рачунар, нема ни технички исправне воде за пиће, деца морају да носе воду и ужину са собом”, напомиње Веселинка.
Поред овога, као и многе друге школе у мањим местима, овај сеоски објекат нема савремени систем грејања.
„Једна стара пећ, која има више од 50 година, није баш идеална за зиму, али ми родитељи и учитељи се сналазимо”, додаје она.
Веселинка напомиње да су деца у великој мери ограничена када је у питању слободно време.
„На жалост, не могу да одлазе на тренинге или приватне часове јер су превише мали да би путовали сами. То је један од великих недостатака живота у селу.”
Веселинка види могућност за побољшање.
„Мала реновирања би много значила. Зидови имају пар пукотина, можда да се окрече, а и новија пећ би сигурно побољшала услове”.
Упркос тим недостацима, Ленина и Петрова мама је задовољна квалитетом образовања.
„Учитељ се труди да деца науче све што је потребно и заврше школу са добрим знањем, али и као добри људи”, истиче на крају.
Смањена могућност за ваншколске активности
Јелена Николић Јевтић, Машина мама из села Росица, истиче предности школовања у малим срединама, попут здравије животне средине.
„Здрав ваздух, тишина и минимални саобраћај чине да је овде сигурно и мирно”, каже Јелена. Ипак, она наглашава и мане, нарочито у вези са социјализацијом и недостатком ваншколских активности.
„Обзиром на то да школа има мањи број ученика, учитељ може да се посвети сваком детету, али динамика наставе је ипак мања”, објашњава она.
Јелена такође указује на озбиљан проблем у вези са инфраструктуром.
„У селу немамо могућности за ваншколске активности. Ако Маша жели да тренира неки спорт, морамо да идемо до Крушевца, што изискује време и новац. Поред тога, немамо ни јавни превоз, па све то пада на нас”, каже она.
Јелена критикује неједнаке услове за школовање деце са села и из урбаних средина.
„Квалитет школовања у нашој општини није ни изблиза као у Београду. Они имају бесплатне уџбенике, превоз и много других погодности које ми овде немамо”, закључује Јелена, наглашавајући да би волела да надлежни објасне по чему су београдска деца у предности.
Катарина Јовановић, Маихилова мама, такође из села Росица, истиче да у мањим одељењима наставници могу да се посвете сваком ученику.
„У одељењима са малим бројем ученика наставник има могућност да добро упозна своје ђаке и прати њихов рад. Деца су без страха укључена у разговор, јер су наставник и ученици међусобно ближи, а мање одељење функционише као породица”, каже Катарина.
Ипак, она додаје да је једна од мана таквог система недостатак такмичарског духа и групног рада, што није могуће у мањим одељењима.
Одбојка за Машу и другара
Што се тиче социјализације, Катарина верује да се деца данас не понашају асоцијално, јер имају прилике да време ван школе проводе у играоницама, на тренинзима и другим друштвеним активностима.
„Деца су социјализована јер имају могућности за дружење са другом децом, као и за разне активности”, додаје она.
Једна од промена коју Катарина предлаже је укидање комбиноване наставе, јер наставник није у могућности да се потпуно посвети сваком ученику.
„Наставник није у могућности да сваком детету посвети онолико пажње колико је потребно”, објашњава она.
Такође, сматра да би требало вратити стари систем наставе, са уџбеницима који су исти за све ученике и школе у нашој земљи.
Маша, ученица из школе у Росици, каже: „У школи ми је лепо. Највише волим да се играм са Михаилом. Нас је само двоје, па понекад буде досадно, али можемо да играмо друштвене игре, мету или одбојку.”
Маша, као млађа у одељењу, дели искуства која показују како живот у малим школама може бити диван, али и изазован када нема много деце с којима може да се игра.
Сеоска деца, као и она у великим градовима, заслужују исте шансе и подршку од државе. Иако школе у малим срединама имају своје специфичности, родитељи и наставници су ту да обезбеде стабилно образовање које ће деци пружити основу за будућност. Али, не можемо а да не упитамо – Када ће власт схватити да је свако дете важно, без обзира где живи? Подршка у области инфраструктуре, образовања и социјализације мора бити једнака за сву децу, било да су у Београду или у неком од најудаљенијих села. И само када будемо једнако бринули о свим ученицима, без разлике, могуће је очекивати да ће наше школе заиста бити места за све, а не само за оне који имају среће да живе ближе великим центрима.
Аутор текста: Габријела Јевтић