Манастир Свети Роман у селу Прасковче ових дана није актуелан само због посете министра културе, руске делегације и митрополита нишког Арсенија већ и због чињенице да је из пера алексиначког историчара Зорана Стевановића, а у издању Центра за културу и уметност Алексинац изашла монографија ове светиње једне од најстаријих и најзначајнијих у овом делу Србије. О томе смо писали у више наврата.
Занимљиви су догађаји у вези са манастиром који се односе на Први светски рат, када се на почетку сукоба из Београда преселио Дом ратне сирочади који се звао „Света Јелена” и ту је било око стотину деце. Након повлачења српске војске, деца су са два монаха Михајлом Поповићем и Мојсијем Бранковићем остала на милост непријатеља.
‒ Са монасима је била и једна жена која је радила у Дому, била је из Далмације, кренула за Русију да се замонаши, међутим, како је дошао рат она је остала у Дому и била је са том децом. Они су успели да сву децу у тим тешким временима очувају, иако су Бугари стално долазили и претресали су манастир, тражили су евентуалне устанике који су били учесници Топличког устанка – каже аутор монографије о манастиру.
Стевановић додаје да је остало забележено у писму које је написао после рата Михајло Поповић, старешина манастира, о тим тешким временима које је у књизи у целини пренето, где он каже да су из Прћиловице, која је била седиште бугарске команде, кренули Бугари да побију монахе и да растерају ту децу.
‒ Међутим, негде око Врања или тамо јужније мало, пале су велике кише и одједном је у пролеће 1917. после Топличког устанка вода толико наишла да они нису могли да пређу с ове стране Мораву на десну обалу, где се налази манастир, и остали су неколико дана у Витковцу. Витковчани су хранили бугарске војнике, стално их опијали, па је њима досадило да чекају, па су рекли – нека, то ће ови из Ражња да обаве тај посао, а ми се враћамо за Прћиловицу. Тако су божјом вољом манастир и монаси преживели ову велику опасност ‒ приповеда наш саговорник.
Професор Стевановић указује нам на још једну необичност када је у питању овај манастир. За време великих завршних борби у Првом српско-турском рату 1876. године на Ђунишком вису 29. октобра, три гранате удариле су у светороманску цркву.
‒ Ниједна од њих није експлодирала, а од једне, која је ударила баш у олтар, и данас се налази рупа. Тадашњи старешина игуман Данило Недељковић је дао да се напише на металној плочици да је ту ударила турска граната са Ђунишког виса, али да божјом вољом није експлодирала ‒ завршива ову занимљиву причу овај познати завичајни историчар.
Дакле, аутор Стевановић констатује да је манастир Светог Романа имао изузетну улогу, не само у духовном, него и у националном погледу, односно у борби за национално ослобођење кроз Први српски устанак, кроз Српско-турски рат 1876. и у Првом светском рату када је сачувао оне који су најугроженији, а то су српска деца.
Насловна фотографија: Илустрација (извор: Епархија Нишка).