Данас настављамо са презентовањем прича објављених у регионалном месечнику „Новости југа” које су настале након посете наше екипе, крајем прошле године, Косову и Метохији.
Наш сарадник Марко Радић први пут се нашао на тим просторима и инспирисан нашим сународницима, који тамо живе, написао је врло занимљив и аналитички напис који свакако треба прочитати.
Људи важнији од територије
Боравак на Космету дуго времена био је у врху листе жеља, па је то коначно и остварено пре неколико дана. И поред упорних сугестија „са стране” како тамо не треба ићи, да је превише опасно, затим да корона „још увек прети”, одлучио сам се на овај пут и био спреман за сасвим нова искуства.
Грачаница, тек неколико километара од центра Приштине, једно је од ретких већих насеља на простору Космета претежно насељено Србима. Живости овог места понајвише доприноси магистрални пут Приштина-Гњилане, који је веома прометан и пролази кроз саму Грачаницу. Доста је празних локала, чији излози служе као огласне табле, на којима се лепе предизборни плакати. Излози локала у којима су смештене политичке организације, пак, изгледају прилично свеже и уредно.
Колико год мислили да људи овде живе животом каквим не заслужују, уверили бисте се да постоје и они који живе далеко скромније. Становници Ораховца (Метохија), углавном српске етничке припадности, живе у свега две или три улице. Многи су за ово насеље често слушали пре нешто више од 20 година, када је оно било поприште великих оружаних сукоба тадашње Војске Југославије са ОВК. Тада су мештани Ораховца претрпели велика страдања: убиства, отмице и злостављања.
Ипак, људи који данас живе на овом малом простору нимало резервисано Вас неће дочекати. Напротив. Радо ће попричати са Вама, питати Вас одакле сте и пожелеће да свратите код њих. Када од њих одлазите, чим окренете леђа, неки од њих ће и заплакати. У Ораховцу је велики број напуштених кућа. Оштећене фасаде истих и бодљикава жица са тераса понајбоље осликавају ожиљке минулог рата.
Само један од многих горућих проблема јесте здравствена нега. Мештанима Ораховца, уколико је потребна озбиљнија медицинска помоћ, неопходан је пут у 70-так километара далеку Грачаницу или још удаљенију Косовску Митровицу. Они се, међутим, не жале. Прилагодили су се својој свакодневници и труде да је учине што бољом (или мање тешком). Оно што, упркос свему, измамљује осмех на лице јесте податак да бар 50-торо деце похађа локалну основну школу „Доситеј Обрадовић”. Заиста пријатно изненађење, имајући у виду мали број породица из којих ови малишани долазе.
Осмех на лицу брзо ће се изгубити када само на тренутак поразмислите неколико година унапред. Много је питања и бојазни. Шта у Ораховцу очекује ову децу? Хоће ли се квалитет живота на овом скученом простору додатно погоршати или је већ на довољно ниском нивоу? Сигурно да ће неки од њих кренути путем својих старијих и трудити се да се задрже у свом завичају. Велики број њих сигурно ће пожелети и покушати да свој живот започну на неком месту у Централној Србији или у некој од европских земаља.
Како сами тврде, пуно им је срце када им неко дође у посету, поразговара са њима или попије кафу. Позваће Вас и на ручак. Штавише, инсистираће на њему. Током ручка, понудиће Вас одличном ракијом или вином, по коме је овај крај чувен.
Утисак је да се свих ових година о Космету у јавности говори као о „делу српске територије”, „15 одсто српске територије” или једноставно о „српској територији”. Да се мало или недовољно говори о људима који тамо живе. Уз поштовање богатом културно-историјском наслеђу, ови добри људи су нешто највредније што Србија на Косову има.
Многи од њих већ су навикли да живе онако како околности диктирају, а заслужили су пуно више. Тежак живот није охладио њихова срца, нити их затворио за нова познанства, пријатељства, сарадњу. Напротив. Желе да им долазимо у посету и вољни су да је узврате. Готово свако од њих ће Вам рећи да им је драго кад им неко дође. Тиме сматрају да нису заборављени.
Марко Радић
Текст објављен у додатку “КиМ Одјек” – Новости југа бр.70-71 (новембар-децембар 2020.)