Priča o mogućem dolasku migranata u Aleksinac konačno dobija svoj epilog. Nakon zvanične potvrde ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandra Vulina i predsednika opštine Nenada Stankovića, informaciju da prihvatni centar neće biti otvoren u ovdašnjoj kasarni potvrdio je u ekskluzivnom intervjuu za Radio Aleksinac i Ivan Gerginov, pomoćnik komesara za izbeglice i migracije Republike Srbije. Pored ove teme, sa Gerginovim smo razgovarali i o aktuelnoj migrantskoj krizi u našoj zemlji, kao i o mogućem scenariju i strategiji Srbije u slučaju da Turska otvori granice za migrante.
Kakva je trenutno situacija kada je reč o mogućnosti za otvaranje prihvatnog centra za azilante u objektima kasarne u Aleksincu?
Postojala je priča na tu temu. Aleksinac je bio predmet te priče zbog kasarne koja je prilično velika i zbog blizine autoputa. Od te ideje se zvanično odustalo i centra za migrante u Aleksincu neće biti. To može da ide na ruku nekim ljudima koji to nisu želeli, ali dozvolite mi da iznesem svoje mišljenje, to znači i da Aleksinac neće imati još jedno sto zaposlenih, da se tu neće trošiti veliki novac i uveren sam da su zbog ovakve odluke veće štete nego koristi, ali odluka je definitivna i centra za migrante u Aleksincu neće biti. Opredeljenje tih ljudi nije ostanak u Republici Srbiji. Dakle, to će biti nekakav tranzit. Sada je situacija nešto mirnija nego u toku prošle i pretprošle godine, ali mi moramo biti spremni s obzirom na ova događanja i ponašanje turskih vlasti u odnosu na evropske države, pa samim tim pravimo stratetgiju šta će se desiti ukoliko se priliv migranata bude pojačao.
Ako se desi da Turci u jednom trenutku puste milion izbeglica, da li postoji mogućnost da u nekoj široj strategiji i objekti u Aleksincu budu iskorišćeni?
Imamo odluku vrha Vlade koja je odredila nama koji se ovim poslom bavimo da obezbedimo šest do šest i po hiljada mesta. To je, dakle, politička odluka i mi tu odluku ne smemo da preispitujemo i menjamo. Vrh vlasti nije rekao da se taj broj poveća, mi ga iz tog razloga nećemo ni povećavati. Aktivno radimo na vinterizaciji šatora, rapholova, građevinskih objekata, koje smo u prvi mah planirali za kratkotrajno zadržavanje kakvo je bilo 2015. godine, kada je period zadržavanja bio 24 sata. Sada, kada zbog dve kapije na mađarskoj granici izlaz bude devet ljudi dnevno, a misija iz Mađarske bude i 50, to znači da ljudi u centrima mogu slobodno da čekaju jedno šest do deset godina. Takva situacija je apsolutno neodrživa. U njihovim glavama roji se jedna ideja tako da pokušavaju svojim nedostojanstvenim boravkom u beogradskim parkovima da izazovu sažaljenje vlasti Mađarske ili Hrvatske u čemu, duboko sam uveren, neće uspeti. Druga opcija je da se polako vraćaju kroz Makedoniju i da idu na Albaniju ili Grčku, pa da traže drugu rutu, a treća opcija je, ukoliko se desi ovo sa Erdoganom, da to bude veliki priliv. Tada ne treba graditi kapacitete. U tom slučaju se ponašamo kao Makdeonci, sklonimo se i oni prolaze. Dakle, to su ta neka tri scenarija. Kasarne više nisu u planu, a obrenovačka je, po mom dubokom uverenju, poslednja kasarna koja će se prilagoditi za te svrhe. Vlada Republike Srbije mora da donese zaključak po kojem korisnik te kasarne u Aleksincu, ili bilo koje druge, više nije Ministarstvo odbrane nego je to Komesarijat za izbeglice. Takav zaključak nije ni u proceduri. Radi se o dugotrajnom procesu, tako da apsolutno ne postoji varijanta da se to desi u Aleksincu.
Da slučajno deo građana nije izrazio nezadovoljstvo, da li bi 15. aprila bio otvoren centar, da li bi ta procedura bila ispoštovana?
Ne znam odakle Vama informacija da je to 15. april. To je apsolutno nemoguće. Verovatno je to iz obaveštenja UNHCR-a, koji ne znam ni kako, ni zašto to radi, to bi trebalo njih da pitate. Dakle, apsolutno je nemoguće da to bude 15. aprila.
Srbija je zemlja koja je primila mnogo izbeglih i raseljenih lica, a trenutno se stvara klima da migranti koji sada prolaze imaju zle namere, loše ponašanje… Na osnovu čega se stvara takvo javno mnjenje kod određene populacije?
Uveren sam da su to autogolovi. Postoje ljudi koji iz samo sebi znanih razloga imaju nešto protiv toga, ali ako se vratimo malo unazad setićemo se da je taj srpski narod mnogo puta u istoriji bio u prilici da migrira. Najsvežija naša iskustva, pa i ovde u Aleksincu, su da smo od 1992. do 1999. godine primili blizu milion izbeglica, koji su isto tako bežali od rata, koji su iste ili slične vere, govorili su istim jezikom i želeli su da ostanu tu, ovi sada nisu naše vere, ne govore istim jezikom i ne žele da tu ostanu. Podsetiću Vas da je Republika Srbija 1996. godine u organizaciji Komesarijata za izbeglice na popisu imala 700 kolektivnih centara i u njima je živelo 67.000 ljudi. Nažalost, neki od tih centara još nisu zatvoreni. U tim centrima su se rodila deca, postala punoletna, udala se. Ta izbeglička kriza u Republici Srbiji predugo traje, to je najteža izbeglička kriza u Evropi, a četvrta po svojoj dužini na svetu. Sve su to činjenice koje govore u prilog tezi da u Srbiji niko ne misli ksenofobičnom pameću i da su to ispadi pojedinaca, koji nisu dobro obavešteni. Imali smo situacije da iz nekih sredina izlazimo i zatvramo centre i tek smo onda imali prave pobune. Zato što svaka porodica dobija deset hiljada dinara mesečno od nevladinog sektora, od međunarodnih para, koje može da troši na hranu i higijenu. Ti ljudi imaju i svoj novac, koji ovde troše. Takođe, po standardu, na pedeset smeštenih lica ide deset zaposlenih i ne verujem da bi Aleksincu bilo viška da se zaposli osamdeset, devedeset ljudi za dobre plate i da se u prodavnicama u Aleksincu te pare troše. Ali to se neće desiti samo zato što je neko nekome rekao da će ti ljudi koji nisu pravoslavne vere silovati naše žene i ukrasti naš krompir. Radi se o neobaveštenosti, ali u ovom konkretnom slučaju je ovako odlučeno i to će proći mimo Aleksinca.
Vi komunicirate sa tim ljudima, kakav ste utisak stekli, kako biste ih opisali? Kažete da su to uglavnom porodični ljudi i da ne predstavljaju potencijalnu opasnost.
Ima porodica, ali ima puno i samaca i, znate kako, dolaze iz neuralgičnih regiona gde su doživeli svašta, kao što se svašta u ratu može i dogoditi, ali generalno gledano, to su sve ljudi koji, ako imaju 23 godine, imaju završen fakultet. Vrlo retko se pojavi neko ko ne govori bar dva jezika, jer su uglavnom iz kolonijalnih zemalja, pa su im sistemi takvi. To su ljudi koji ne žele nikakve incidente i mi u Republici Srbiji od 2008. godine sa protokom tolikog broja ljudi nismo imali nijedan slučaj u kome je migrant krivično odgovoran. Bilo je pokušaja insinuacija u Banji Koviljači sa onim čuvenim silovanjem za koje se dokazalo da se nije desilo i bilo je nešto u Obrenovcu što je u samom startu neodrživo. Dakle, to su ljudi koji zbog svoje pozicije ne žele incident, posebno ne sa uniformisanim licima, oni samo jednostavno žele da prođu. Naša pozicija u svemu tome je da se zamislimo, pa je l’ smo mi toliko loši da čak ni oni neće kod nas da ostanu, a neće. Neće zato što je naša mera socijalne zaštite 6.000 po porodici, zato što je naša prosečna plata mala i nije kao, recimo, u Lihtenštajnu gde je 2.000 evra minimalna plata. Voleo bih da svi oni hoće da ostanu ovde pošto imamo puno praznih sela i agrarna smo zemlja, međutim to se skoro neće desiti, tako da apsolutno ne postoji bojazan da u skorije vreme ti ljudi požele da ostanu ovde pa da nam budu konkurencija za radna mesta ili nešto slično.