Ту спортску жицу, тј. љубав према спорту и такмичењу уопште, открила је врло рано и убрзо обукла рукометни дрес. Низале су се године, таложило се искуство и утакмице. Играјући на позицији средњег бека, односно организатора игре, постала је страх и трепет за голмане. И данас се с радошћу сећа суперлигашких мечева против Будућности Зетатранса из Подгорице, Сомбора, крушевачког Напретка, Радничког из Београда…У међувремену, њен клуб се угасио. После 11 година паузе, 2012. група ентузијаста је, уз много напора, подигла клуб буквално из пепела и укључила га у такмичење. А она је опет је обукла дрес и заиграла као у најбољим данима, настављајући да без милости решета противничке мреже. Тако је, на пример, у такмичарској 2019/2020. години на пет утакмица постила 30 голова!
То би, ето, могла да буде скица за портрет Наташе Станковић, рукометашице Женског рукометног клуба Алексинац, коју је Управни одбор Спортског савеза алексиначке општине изабрао за најбољу спортискињу у 2020. години у сениорској конкуренцији.
− Рукомет сам почела да тренирам са 11 година, на предлог наставника Миће Вељковића који ми је предавао физичко васпитање. У то време није постојала могућност да бираш између више клубова, као што је то, рецимо, данас случај. Постојао је само Женски рукометни клуб „Алексинац” и ја сам се, с обзиром на то да нисам имала склоности ка индивидуалним спортовима већ према екипним, определила да тренирам рукомет. Прошла сам све селекције у клубу и сада, са ове временске дистанце, могу да кажем да ме заиста лепе успомене вежу за тај период мог живота. Најпре због година које сам тада имала, затим због квалитетног дружења, честих путовања, као и тог лепог спортског односа на релацији тренер-играч и обрнуто. Ту је и огромно поштовање према стручном штабу и максимално поштовање свих њихових одлука. Морам да посебно издвојим покојног чика Мику (Ивића) који је стварно дао све од себе и максимално допринео да наш клуб буде оно што је био у то време, колектив за углед и респект не само у спортским срединама.
Рукомет некад и сад?
− Некада је овај спорт био много више колективна игра и до резултата се углавном стизало заједничким залагањем целе екипе. Сада, као и у већини колективних спортова, акценат је на личним способностима, што смо могли да видимо и на протеклом Европском првенствурукометашица у Данској.
Осим рукомета, последњих неколико година бавш се и другим спортовима?
− Да, рукомет и даље има посебно место у мом срцу. Ја сам, иначе, на челу Удружења српских пријатеља спорта из Житковца које у теретани пружа услуге кондиционих припрема појединаца и екипа, а од пре неколико година активно се бавим још неким спортовима. Лиценцирани сам тренер за боди билдинг, фитнес и аеробик, имам тренерску лиценцу за кангу џамп и лиценцу тренера за АКА фајт фитнес. Прошле јесени држала сам тренинге за жене у склопу акције „Буди здрава – вежбај са нама” у организацији Спортског савеза алексиначке општине, а под покровитељством Спортског савеза Србије.
