Centar za kulturu i umetnost Aleksinac je prošlog vikenda bio domaćin jedne veoma posećene književne večeri, na kojoj se predstavilo stvaralaštvo pripovedača, novinara i ratnog hroničara Nebojše Jevrića. Ovaj književnik ima veoma bliske veze sa Aleksincem, jer osim što je ovdašnji zet u gradu, ima kumove i dosta prijatelja. Jedan od njih je i majstor fotografije Hadži Miodrag Miladinović koji je pratio Jevrića na jednom od njegovih ratnih putovanja 1994. godine, kada je nastao i nagrađivani dokumentarni film „Lagodno življenje smrti”. Projekcijom ovog desetominutnog dela započeto je veče.
Zatim, naizmenično, posetioci su mogli da čuju odlomke iz pojedinih dela koje je čitao glumac Miloš Paović i pripovedanje samog autora. Jevrić nije krio da nakon dolaska iz Belog Polja nije bio kao njegovi sugrađani, koji krenu Balkanskom ulicom ka centru grada, već je sa stanom ostao u blizini Železničke stanice, odnosno čuvene Jatagan male. Sloj tih ljudi, na marginama društva, nije bio u žiži javnosti u tadašnjem socijalističkom društvu.
Pričajući o siromaštvu, prostituciji, pijanstvu i još ponešto o kafanskim sedeljkama u starom delu grada izazvao je interesovanje urednika u tada popularnom nedeljniku „Zum reporter”. Ubrzo Jevrić piše, novinarskim rečnikom kazano, socijalne reportaže, koje vrtoglavo dižu tiraž i interesovanje javnosti.
Bio je i deo tima novoosnovanog časopisa „Duga” i kao član te redakcije i tridesetogodišnjak odlazi za pričama u ratnim područjima. U četrdesetoj godini završava terenski obilazak ratišta i kao svedok mnogih dešavanja od Slavonije do Kopnene zone u Bujanovcu, na povratku sklanja se u Aleksinac i u vikendici piše neke od ratnih priča. Kako kaže, koje su sadržale mnoge tajne, koje su ga dovodile u nezgodan položaj. Kada je odneo rukopis u Beograd većina njih više nije bilo tako tajanstveno, što je na neki način bilo olakšanje, pre svega za njegovu porodicu.
Na naše pitanje šta za pisca Jevrića znači Aleksinac dobijamo možda malo neočekivan odgovor, naročito za one koji naš grad ne vide kao perspektivno naselje.
– Tihu oazu mira. Ja se nadam za dve godine, kada moja supruga ode u penziju, da ćemo se preseliti poviše Ciganskog groblja na Rujevicu, u vikendicu koju smo dobili u nasledstvo i da ću tu s mirom pisati svoje najbolje knjige – kaže on.
Ostaje da se pitamo kakve će to najbolje knjige Jevrić napisati, kada i ove do sada imaju pozitivnu stručnu kritiku, a neke i nagrade. Ratna dešavanja danas i novinarstvo su neizbežna tema za naš razgovor.
– Rat više nije isti. Rat koji se danas dešava, to su rakete, dronovi i priče o čudesnom spasenju. Rat iz koga sam ja izveštavao je bio rat koji je bio pun priča, tako da je ovo Troja bez Homera. Ovaj rat bi se mogao nazvati Trojom bez Homera. Predsednik Kine je rekao da će se za deset godina o ratovima odlučivati na osnovu veštačke inteligencije. Veštačka inteligencija će voditi rat. U šta će se pretvoriti ovaj rat koji upravo gledamo, između Slovena, tek ćemo videti. Na početku je – kaže Jevrić.
On nam još kaže da nema ratnih priča, i da niko više ne priča o ratnim pričama.
– To nisu ratne priče, to su samo cifre, brojke. Toliko poginulih, umrlih, toliko stradalih, toliko porušenih tenkova. To je meni kao piscu dosadno. Meni je kao piscu priča pre svega dosadna, jer ja nisam klasičan ratni reporter. Ja sam pisac koji se zatekao u ratu – pojašnjava svoje stavove naš sagovornik.
Jevrić nije samo neobičan hroničar života na ratištu i sveta koji polako nestaje, već je jedan od retkih, a najverovatnije i jedini, koji je aleksinačkoj publici poklonio oko tridesetak primeraka knjige „Ratna trilogija”.
Naslovna fotografija: Hadži Miodrag Miladinović.