Центар за културу и уметност Алексинац је прошлог викенда био домаћин једне веома посећене књижевне вечери, на којој се представило стваралаштво приповедача, новинара и ратног хроничара Небојше Јеврића. Овај књижевник има веома блиске везе са Алексинцем, јер осим што је овдашњи зет у граду, има кумове и доста пријатеља. Један од њих је и мајстор фотографије Хаџи Миодраг Миладиновић који је пратио Јеврића на једном од његових ратних путовања 1994. године, када је настао и награђивани документарни филм „Лагодно живљење смрти”. Пројекцијом овог десетоминутног дела започето је вече.
Затим, наизменично, посетиоци су могли да чују одломке из појединих дела које је читао глумац Милош Паовић и приповедање самог аутора. Јеврић није крио да након доласка из Белог Поља није био као његови суграђани, који крену Балканском улицом ка центру града, већ је са станом остао у близини Железничке станице, односно чувене Јатаган мале. Слој тих људи, на маргинама друштва, није био у жижи јавности у тадашњем социјалистичком друштву.
Причајући о сиромаштву, проституцији, пијанству и још понешто о кафанским седељкама у старом делу града изазвао је интересовање уредника у тада популарном недељнику „Зум репортер”. Убрзо Јеврић пише, новинарским речником казано, социјалне репортаже, које вртоглаво дижу тираж и интересовање јавности.
Био је и део тима новооснованог часописа „Дуга” и као члан те редакције и тридесетогодишњак одлази за причама у ратним подручјима. У четрдесетој години завршава теренски обилазак ратишта и као сведок многих дешавања од Славоније до Копнене зоне у Бујановцу, на повратку склања се у Алексинац и у викендици пише неке од ратних прича. Како каже, које су садржале многе тајне, које су га доводиле у незгодан положај. Када је однео рукопис у Београд већина њих више није било тако тајанствено, што је на неки начин било олакшање, пре свега за његову породицу.
На наше питање шта за писца Јеврића значи Алексинац добијамо можда мало неочекиван одговор, нарочито за оне који наш град не виде као перспективно насеље.
– Тиху оазу мира. Ја се надам за две године, када моја супруга оде у пензију, да ћемо се преселити повише Циганског гробља на Рујевицу, у викендицу коју смо добили у наследство и да ћу ту с миром писати своје најбоље књиге – каже он.
Остаје да се питамо какве ће то најбоље књиге Јеврић написати, када и ове до сада имају позитивну стручну критику, а неке и награде. Ратна дешавања данас и новинарство су неизбежна тема за наш разговор.
– Рат више није исти. Рат који се данас дешава, то су ракете, дронови и приче о чудесном спасењу. Рат из кога сам ја извештавао је био рат који је био пун прича, тако да је ово Троја без Хомера. Овај рат би се могао назвати Тројом без Хомера. Председник Кине је рекао да ће се за десет година о ратовима одлучивати на основу вештачке интелигенције. Вештачка интелигенција ће водити рат. У шта ће се претворити овај рат који управо гледамо, између Словена, тек ћемо видети. На почетку је – каже Јеврић.
Он нам још каже да нема ратних прича, и да нико више не прича о ратним причама.
– То нису ратне приче, то су само цифре, бројке. Толико погинулих, умрлих, толико страдалих, толико порушених тенкова. То је мени као писцу досадно. Мени је као писцу прича пре свега досадна, јер ја нисам класичан ратни репортер. Ја сам писац који се затекао у рату – појашњава своје ставове наш саговорник.
Јеврић није само необичан хроничар живота на ратишту и света који полако нестаје, већ је један од ретких, а највероватније и једини, који је алексиначкој публици поклонио око тридесетак примерака књиге „Ратна трилогија”.
Насловна фотографија: Хаџи Миодраг Миладиновић.