Davne 1991. godine ljubitelji pozorišne umetnosti u Aleksincu su se organizovali da registruju amatersko pozorište koje dobija tada naziv „Teatar 91”, a s razlogom godine u kojoj je osnovano. Do 2003. godine radilo je kao amatersko pozorište i pre tačno 20 godina dobija se saglasnost od osnivača Opštine Aleksinac da preraste u ustanovu kulture koja samostalno funkcioniše, sa nazivom Gradsko pozorište „Teatar 91”. U svom nazivu sačuvalo je i godinu osnivanja kao amatersko pozorište i pridodalo naziv Gradsko pozorište, za šta se i zalagalo svojim radom i kvalitetom premijernih predstava.
U čast te dvadesetice, tih 20 godina od samostalnosti u kulturi, minule subote odigrana je novogodišnja pozorišna predstava.
– Dan pozorišta bio je 12. januara. Nismo ga zaboravili, i tim povodom odlučili smo da odigramo novogodišnju predstavu, koja je na dan dočeka Nove godine imala nezapamćenu posećenost najmlađih. Za vreme od 30 godina postojanja pozorišta, trudili smo se da imamo odlične predstave kao dobar marketnig pozorišta, koji je u zadnjih dvadesetak godina podigao i sam rejting pozorišta. Smatram da smo ipak reprezetnovali i proslavili 30 godina kako dolikuje te 2021. godine, koja je zbog kovida bila jedna od najtežih godina, ali i danas sa 20 godina postojanja, kao Gradsko pozorište, igrajući pozorišne predstave, posebno za decu, a što nam je i delatnost i razlog postojanja – rekla je Milena Rašić, direktorka Gradskog pozorišta „Teatar 91”.
Jedna od članova Gradskog pozorišta „Teatar 91” od samog osnivanja, prvo kao udruženja građana a kasnije i kao ustanove u kulturi je Jelena Marković, koja se živo seđa tih početaka. Ona je prošla i period kada je pozorište radilo kao dramska sekcija u Radničkom univerzitetu, a kasnije i kao pozorište pri Centru za kulturu.
− Pre nego što je formiran „Teatar 91ˮ, bilo je uradi se jedna predstava pomoću štapa i kanapa, sami smo radili scenografiju i kostime, snalazili smo se. Onda je „Teatar 91ˮ, s obzirom na to da je bilo udruženje građana, već počelo da dobija sredstva iz budžeta pa je bilo puno lakše. Od momenta kada je nastalo gradsko pozorište, onda su tu bila veća novčana sredstva, lakše se radilo, mada ne što se broja predstava tiče. Imamo i u dokumentaciji da se po nekoliko predstava u toku godine radilo i dečje i za odrasle − seća se Jelena Marković.
Da je svaki početak težak potvrdio nam je i glumac Srđan Stojadinović Lebi, jedan od osnivača „Teatra 91ˮ. U početku su nailazili na razne prepreke, nisu imali svoje kancelarije, ni mesto gde bi se okupljali, imali probe.
− Kako je vreme prolazilo, kako su ljudi primetili da ono što mi radimo, je nešto što je vrlo bitno za sam grad i što bi proslavilo ne samo nas kao pojedince, nego i grad, kao celinu, opština nam je izašla u susret. Onda je već to krenulo na malo većem nivou. Dali su nam kancelariju Centra za kulturu i umetnost, onda smo ušli u opštinski budžet. Tada je sve bilo lakše kada nas je Opština sagledala u tom smislu. Onda je lakše bilo, kada si finansijski obezbeđen da možeš da radiš predstave. Jednu, dve, tri, na godišnjem nivou. Tako se razvijala produkcija. Počeli smo sa jednom predstavom godišnje, pa dve, pa su bile čak tri, četiri predstave godišnje u lepim srećnim vremenima − rekao je Stojadinović.
Međutim, nakon dvadeset godina samostalnosti, pozorište u toku ove godine prelazi pod okrilje Centra za kulturu i umetnost. Odluke su od strane osnivača donesene u toku prošle godine i očekuje se da u narednih mesec dana sve to stupi na snagu, da se reši administracija.
− Što se tiče spajanja ustanove sa Centrom za kulturu, moje viđenje svega toga je da će organizaciono biti mnogo komplikovanije, iz razloga što uredništvo Centra za kulturu treba da ima urednika pozorišta, pozorišnog programa, pozorišnog festivala za decu, kulturnog leta, itd..treba da ima dobru ekipu koja će to sve nastaviti ispratiti. Naravno, ne znači da je do sada nije bilo. Ti ljudi su i do sada radili ali kao samostalna ustanova, kao radnici konkretno „Teatra 91ˮ. Hoće li to zaživeti kako treba, pri Centru za kulturu, videćemo − dodala je direktorka Rašić.
Ona je i mišljenja da je to dosta otežavajuća okolnost za opstajanje jedne pozorišne umetnosti koja ipak zahteva samostalnost u radu. Pozorište je specifična delatnost kulture, i ne može se svrstati u rangu ostalih aktivnosti jedne obimne ustanove kao što je Centar za kulturu.
– Iz dosadašnjeg iskustva uočila sam da gde su nam domaćini profesionalna pozorišta, potpuno je drugačiji odnos prema ansamblu, tehnici, i sl. Jednostavno govorimo istim jezikom. Amaterska pozorišta su zavisna od svoje uprave Centra za kulturu i to se u vazduhu oseti. Nemaju slobodu u radu, organizaciji, finansijskim sredstvima, ali i svim ostalim pratećim zadacima i problemima na koje nailaze. Iskreno se nadam da pozorište u našem gradu do ove 2023. godine nije iznedrilo loše ljude, već naprotiv, od dece glumaca su nam izašle preko 20 generacije koje su danas na mestima doktora, pravnika, pedagogoa, učitelja, glumaca i sl. Neki od njih će poželeti da se vrate u svet glume, i da će im to biti omogućeno ako ne u svom gradu, u nekom gde odluče da žive, a gde postoji dobro lokalno Gradsko pozorište – zaključila je direktorka Milena Rašić.