Давне 1991. године љубитељи позоришне уметности у Алексинцу су се организовали да региструју аматерско позориште које добија тада назив „Театар 91”, а с разлогом године у којој је основано. До 2003. године радило је као аматерско позориште и пре тачно 20 година добија се сагласност од оснивача Општине Алексинац да прерасте у установу културе која самостално функционише, са називом Градско позориште „Театар 91”. У свом називу сачувало је и годину оснивања као аматерско позориште и придодало назив Градско позориште, за шта се и залагало својим радом и квалитетом премијерних представа.
У част те двадесетице, тих 20 година од самосталности у култури, минуле суботе одиграна је новогодишња позоришна представа.
– Дан позоришта био је 12. јануара. Нисмо га заборавили, и тим поводом одлучили смо да одиграмо новогодишњу представу, која је на дан дочека Нове године имала незапамћену посећеност најмлађих. За време од 30 година постојања позоришта, трудили смо се да имамо одличне представе као добар маркетниг позоришта, који је у задњих двадесетак година подигао и сам рејтинг позоришта. Сматрам да смо ипак репрезетновали и прославили 30 година како доликује те 2021. године, која је због ковида била једна од најтежих година, али и данас са 20 година постојања, као Градско позориште, играјући позоришне представе, посебно за децу, а што нам је и делатност и разлог постојања – рекла је Милена Рашић, директорка Градског позоришта „Театар 91”.
Једна од чланова Градског позоришта „Театар 91” од самог оснивања, прво као удружења грађана а касније и као установе у култури је Јелена Марковић, која се живо сеђа тих почетака. Она је прошла и период када је позориште радило као драмска секција у Радничком универзитету, а касније и као позориште при Центру за културу.
− Пре него што је формиран „Театар 91ˮ, било је уради се једна представа помоћу штапа и канапа, сами смо радили сценографију и костиме, сналазили смо се. Онда је „Театар 91ˮ, с обзиром на то да је било удружење грађана, већ почело да добија средства из буџета па је било пуно лакше. Од момента када је настало градско позориште, онда су ту била већа новчана средства, лакше се радило, мада не што се броја представа тиче. Имамо и у документацији да се по неколико представа у току године радило и дечје и за одрасле − сећа се Јелена Марковић.
Да је сваки почетак тежак потврдио нам је и глумац Срђан Стојадиновић Леби, један од оснивача „Театра 91ˮ. У почетку су наилазили на разне препреке, нису имали своје канцеларије, ни место где би се окупљали, имали пробе.
− Како је време пролазило, како су људи приметили да оно што ми радимо, је нешто што је врло битно за сам град и што би прославило не само нас као појединце, него и град, као целину, општина нам је изашла у сусрет. Онда је већ то кренуло на мало већем нивоу. Дали су нам канцеларију Центра за културу и уметност, онда смо ушли у општински буџет. Тада је све било лакше када нас је Општина сагледала у том смислу. Онда је лакше било, када си финансијски обезбеђен да можеш да радиш представе. Једну, две, три, на годишњем нивоу. Тако се развијала продукција. Почели смо са једном представом годишње, па две, па су биле чак три, четири представе годишње у лепим срећним временима − рекао је Стојадиновић.
Међутим, након двадесет година самосталности, позориште у току ове године прелази под окриље Центра за културу и уметност. Одлуке су од стране оснивача донесене у току прошле године и очекује се да у наредних месец дана све то ступи на снагу, да се реши администрација.
− Што се тиче спајања установе са Центром за културу, моје виђење свега тога је да ће организационо бити много компликованије, из разлога што уредништво Центра за културу треба да има уредника позоришта, позоришног програма, позоришног фестивала за децу, културног лета, итд..треба да има добру екипу која ће то све наставити испратити. Наравно, не значи да је до сада није било. Ти људи су и до сада радили али као самостална установа, као радници конкретно „Театра 91ˮ. Хоће ли то заживети како треба, при Центру за културу, видећемо − додала је директорка Рашић.
Она је и мишљења да је то доста отежавајућа околност за опстајање једне позоришне уметности која ипак захтева самосталност у раду. Позориште је специфична делатност културе, и не може се сврстати у рангу осталих активности једне обимне установе као што је Центар за културу.
– Из досадашњег искуства уочила сам да где су нам домаћини професионална позоришта, потпуно је другачији однос према ансамблу, техници, и сл. Једноставно говоримо истим језиком. Аматерска позоришта су зависна од своје управе Центра за културу и то се у ваздуху осети. Немају слободу у раду, организацији, финансијским средствима, али и свим осталим пратећим задацима и проблемима на које наилазе. Искрено се надам да позориште у нашем граду до ове 2023. године није изнедрило лоше људе, већ напротив, од деце глумаца су нам изашле преко 20 генерације које су данас на местима доктора, правника, педагогоа, учитеља, глумаца и сл. Неки од њих ће пожелети да се врате у свет глуме, и да ће им то бити омогућено ако не у свом граду, у неком где одлуче да живе, а где постоји добро локално Градско позориште – закључила је директорка Милена Рашић.