Говор државног секретара у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зорана Антића на јучерашњем обележавању Боја на Делиграду у себи је садржао и приказ тадашњих међународних прилика, које помало подсећају на данашње. Антић је објаснио улогу Делиграда у ослободилачким борбама Срба за ослобођење од турске империје, која је била индиректно потпомогнута од стране појединих европских сила.
Он је подсетио да су тада велику Европу занимали само њихови лични империјалистички интереси, како на острвима око континенталног дела Грчке, Босфор Дарданели, интересовао их је улаз у Црно море, контрола лука у Црном мору, и, наравно, интересовала их је само једна ствар: да православље никако не буде, а поготово преко Срба, представљено на обалама топлог мора, и Јадранског, и Јонског, и Егејског. И у томе су донекле успели.
‒ Ми смо на овим просторима овде часно освајали и бранили слободу. Бранили смо је својом крвљу. Бранили смо је својим животима. И ако је српски народ по нечему познат у свету, то је да нам нико није дао и поклонио државу и нико нам није дао и поклонио слободу. Од Марићевића јаруге, преко Иванковца, преко формирања прве српске владе пре 220 година у кући кнеза Симе Марковића у Великом Борку, преко великих и сјајних победа на Мишару и овде на Делиграду, ми смо поставили темеље са Карађорђем и устаницима у Првом српском устанку славне и велике нове модерне Србије – подсетио је присутне овај говорник.
Антић се осврнуо и на догађаје који су се десили неколико деценија касније када су кнез Милош и његов потомак, књаз Милан, тада као књаз на Берлинском конгресу, успели да после српско-турских ратова и великих бојева који су се овде одвијали, добију 13. јула, међународну признату независност.
‒ И ту не треба правити у српском народу никакве деобе: обе чизме којима ходају и Карађорђе и Милош су српске чизме. Оба устанка су наши устанци. Обе династије су, уз Петровића Његоша у Црној Гори, три наше династије. Ми смо их створили, из народа су произашле, из народа изнедрене. Оно што је започето у Невесињу 9. јула 1875. ми смо завршили победама код Ниша, Пирота, Лесковца, Врања и добили територије које су вековима биле наше – поручио је овај државни секретар.
Он је у наставку свог говора казао да оно што нисмо успели тада да одбранимо и вратимо у наше окриље, успели смо на Куманову 1912, на Брегалници 1913, у пробоју на Кајмакчалану 1916. и да се часно вратимо у своју отаџбину.
‒ Сви су ти датуми, даме и господо, драга браћо и сестре, везани један за другим, као један низ. Као што у нашој цркви имамо сваког дана обележавање и да славимо по једног свеца, светитеља, тако су и наши датуми у славној историји дан за даном везани један за други. Ми смо народ који свакога дочека широких руку и отвореног срца. Али немојте нам дирати оно што је наше. Ми не дирамо туђе. И немојте нам дирати слободу коју смо, поготово у 20. веку, платили великим количинама крви, огромним бројем жртава, и ми смо народ над којим је у 20. веку извршен, не само геноцид, злочин већи од геноцида ‒ била је једна од порука у овом излагању.
Антић је подсетио присутне да смо ми народ који је на свим просторима, и Балкана и Европе, оставио своје кости на стратиштима, бранећи не само част отаџбине Србије, него и част и славу Европе, онакву какву су је сви желели са принципима слободе, једнакости и братства. Зато су Срби заслужни и зато је суштина ове победе јунака на Делиграду таква да мора да се преноси поколењима.