Frad

Данас у фабрици, сутра на улици

Гледано из данашње перспективе Алексинац са околином се, на неки начин, од једне индустријске средине вратио у рурално подручје са доминантном пољопривредном производњом. Многи од радника који су остали без посла покушали су да се баве пољопривредом, али је мали број њих успешан у овој делатности. Проблем тих радника није само неправда нанета отпуштањем и остављањем без сигурне егзистенције, већ и морална дилема да ли су се довољно борили за фабрике у којима су провели већи део свог радног века или су им ти колективи били уточиште за нерад.

Сигурно да је било много администрације и нерентабилних послова, али раст тих фирми највероватније је био и производ привредних активности чији су они били носиоци. Можда им је у самоуправљању дата и сувишна власт у одлучивању а да нису, осим сопственог рада, учествовали и својим новцем и иметком. Наравно то је била нереалност коју су они касније скупо платили.

У новонасталој ситуацији капиталистичког начина привређивања друштво се још једном огрешило о раднике. Већина њих, који су подигли глас против одређених поступака у приватизацији тражећи често од Агенције да преиспита приватизацију појединих друштвених предузећа, врло је лоше прошла и у личном и у материјалном смислу. Остајали су без посла, често напуштени и од својих уплашених и уцењених колега радника. Чак ни инспекцијски налози и пресуде суда нису дали резултата, било да се ради о повратку на посао или пак остваривању материјалне надокнаде.

Frad

Од овакве одмазде нису биле заштићене ни синдикалне вође иако, стриктно тумачећи закон, њихова синдикална борба не би требало да буде кажњена отпуштањем и истеривањем са посла. Такав пример имамо међу деветоро радника некадашњег гиганта у производњи филтера – фабрике Фрад, која због разних стечајних поступака и трансакција одавно не носи ово изворно име. Међу тим радницима била су и двојица вођа синдикалних организација, Самосталног синдиката и Синдиката независности, које газда више није желео да види у кругу, како сматра, своје фабрике, без обзира на цену коју треба да плати. Захваљујући добром адвокатском тиму и слабој правној заштити радника уз ону нашу српску, добро познату, „рупу у закону” та његова бахатост није га превише коштала. Људе није вратио на посао, а створени су и услови да извршно решење о надокнади зарада постане неупотребљиво. Фирма коју су радници тужили одавно је отишла у стечај, а неке од активности Фрада настављене су у оквиру новоформираног предузећа, кога радници нису могли да туже.

Питање које се овде намеће – зашто и даље синдикат нема правне капацитете и није реаговао на почетку суђења у смислу тражења забране на отуђење имовине док траје спор?

Поражавајуће резултате донео је и други захтев незадовољних радника, који су тражили да се преиспита приватизација овог друштвеног предузећа 2003. године, када је оно продато за 800 хиљада евра уз обавезно улагање од три милиона евра. Радници су сматрали да тај уговор није испоштован, па су затражили помоћ и од локалне самоуправе. Општина Алексинац поднела је тада Вишем јавном тужилаштву захтев да преиспита приватизацију Фрада. Више јавно тужилаштво у Нишу крајем 2014, према писању медија, саопштило је да власник није прекршио уговор о приватизацији фабрике.
Претпостављамо да је одлука донета на основу документације са којом је располагала некадашња Агенција за приватизацију. Очито да је Агенција, која је данас прошлост, одрадила оно што је био задатак добијен од неких утицајних, привредних и политичких кругова код нас и у свету. Судбина ових радника, свака за себе, носи причу о нашем друштвеном и политичком животу. О некима од њих писаћемо у наредним текстовима.


grbОвај медијски садржај настао је у оквиру пројекта који је суфинансиран средствима Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства. 

 

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

16 + 10 =