Књижевни првенац, аутора из Гредетина Милана Милојевића, под називом „Црни лептир” ових дана је у издању београдске „Нове поетике” угледао светлост дана. И то као награђено штиво на конкурсу ове реномиране издавачке куће. „Црни лептир“ је носилац награде „Златни храст“ за најбољу књигу кратких прича 2024. године.
„Црни лептир” Милана Милојевића је збирка од 19 хорор прича, које комбинују елементе српског фолклора и натприродног. Приче су смештене у српска села и одлукују се мрачном атмосфером, где идилична природа и мирни пејзажи бивају нарушени појавом натприродних сила, освете и зла. Милојевић успешно преноси дух народних митова, реалистички описујући живот без улепшавања, док истовремено даје суптилну прилику друштвених проблема.
Већ на првим странама овог дела, видимо како Миломир Бата Цветковић, главни и одговорни уредник, хвали Милојевића за његов ненаметљив стил писања, способност стварања живописних слика, и начин на који прича „као да је стварно било”. Он наглашава присуство хумора, гега и сарказма у књизи, што је чини динамичнијом и привлачнијом за шири круг читалаца, а не само оних који су љубитељи хорора.
У даљим рецензијама Борислав Косановић, писац, такође хвали Милана Милојевића за освежење које доноси у жанр хорора збирком од 19 прича, користећи проверене мотиве и обичне људе као јунаке. Истиче његов природни таленат и сличности са Едгаром Аланом Поом. Он сматра да је Милојевићево описивање језивих сцена и богатство маште показатељ да ће аутор тек имати шта да понуди.
Рецензију је писала и Јелена Дилбер, лекторка, рецензентица и стална чланица редакције. Она каже да ова збирка подсећа на значај враћања коренима српске књижевности, где је квалитет био пресудан. У причама је присутно истраживање оностраног, испреплетено са елементима фолклора, што подсећа на реалистични стил Глишића, без улепшавања живота у српским селима и градовима. Ликови, обавијени аветима и осветама, носе језу народних предања, а фолклор није само жанровски избор, већ враћање коренима културе.
Књига „Црни лептир“, која у свом поднаслову има поруку „посвећена свим трагичним судбинама и несрећним љубавима“, магични је позив за читалачко истраживање човекових невидљивих граница кроз литературно приповедање. Она је и технички добро опремљена, захваљујући дизајну корица од стране два имењака: Милана Ковачевића и Милана Симића, као и илустрацијама Марије Илић. Једино је штета што поменуте илустрације нису на већем простору, јер би идеално било да су један цртеж, једна страница, што би у пуном сјају исказало њихову вредност, а читаоцу омогућило предах и допуну литерарног доживљаја Милановог приповедања.