Текст младог писца и драматурга Ђорђа Косића, настао на основу документарне грађе која се бави стварним догађајима и личностима у окупираном Београду током Другог светског рата, на маестралан начин су алексиначкој публици синоћ донели глумци Народног позоришта у Београду, изводећи представу под називом „Централа за хуморˮ.
Главни глумци ове трагикомедије, игране у оквиру друге вечери 13. Фестивала првоизведених представа у Алексинцу били су Радован Вујовић у улози предратног глумца Александра Цветковића Аце, Јован Јовановић као глумац Никола Поповић, Милош Ђорђевић као Јован Танић, док је чувену Жанку Стокић играла Вања Милачић. На сцени су били и Павле Јеринић у улози Мирка Милисављевића и Сузана Лукић као Љубинка Бобић Боба, још једна глумачка предратна и ратна легенда.
Добри приајтељи Танић и Цветковић у то време имали су у Београдском народном позоришту значајне улоге и публика је била одушевљена гледајући их како у Нушићевим комедијама, тако и у Шекспировим трагедијама. За време окупације Београда у Другом светском рату, Јован и Аца одлучили су да остану на сцени и у лето 1942. године придружили су се комичном позоришту „Централа за хуморˮ. На сцени су Танић и Цветковић, у хумору и комедији, нашли утеху од ратне стварности, верујући да је народу смех у тим тешким временима преко потребан.
Ипак, њих, као и остале колеге, мучило је питање како остати на позорници у тренутку страшне кризе и ратне ситуације у Србији. И остали глумци биле су стављени пред исту дилему. Никола Поповић се одлучује за одлазак у партизане и враћа се као комесар, који је на неки начин одлучивао о њиховој судбини. Танић и Цветковић су стрељани, а остали су пролазили кроз различите послератне судбине које нису биле нимало ружичасте.
Режисерка представе Оља Ђорђевић, истиче да су се у једном таквом „занимљивомˮ времену пред крај Другог светског рата, као и данас, дојучерашњи принципи, припадност политичкој организацији или одређеној друштвеној групи мењали преко ноћи. Те промене, као и различита схватања глумачке професије међу тадашњим глумачким ансамблом националног позоришта, чине сиже приче о нашим наравима, подељености, и искључивости, које се трагично завршавају губитком права на професију, грађанску част и, нажалост, на стрељање уз фиктивно суђење.
Глумци на сцени успели су оно најважније за један професионални ансамбл, да ову тешку тему из наше прошлости донесу кроз лагани хумор, који у првом тренутку изазива смех, а затим дубоко промишљање о догажајима који су задесили наше претке, а који у тмурним светским догађајима прете да постану и наша сутрашњица. Због тога је разумљиво што је код преко 90 одсто посетилаца наступ овог врхунског професионалног ансамбла изазивао одушевљење и смех, а код мањег дела публике забринутост, нелагодност и тугу што се све то догодило и што би, можда, поново могло да се догоди. У сваком случају, представа је иазавала снажну реакцију публике и добила позитивне оцене.
Осим проблема које смо видели на сцени, а који су задесили глумачки ансамбл националног позоришта пред, током и после Другог светског рата, садашњи глумци Народног позоришта искористили су прилику да укажу и на савремене проблеме, подигавши на крају представе транспарент „Народно је народноˮ. Сваком је своја мука најтежа, што је разумљиво, али треба имати у виду да је у публици која им је аплаудирала било и оних који разумеју њихове захтеве, али и оних који се не слажу са начином њиховог испољавања.
Оно што је најважније за фестивал јесте то да је све остало у границама прихватљиве толеранције, што се потврдило и на трибини након представе, на којој су разговори између публике и глумаца вођени са пуно уважавања.
