Са нестрпљењем је алексиначка публика чекала чак пола века да први пут у свом граду чује чувеног фрулаша Бору Дугића. Дуги аплаузи и пажљиво праћење Бориног музицирања оставили су утисак, како је и сам запазио, „публике каква се само може пожелети”. И Бора Дугић, који дуго носи епитет чаробне или божанствене фруле, на Алексинчане је оставио утисак госта кога би увек радо дочекали. Иако ствара на традиционалном народном инструменту, овог уметника на музичкој сцени поштују сви, од металаца до оних који преферирају класичну музику. За „Алпрес” каже да свако треба да тежи томе да себе у нечему пронађе, а оно што он ствара плод је не само вежбе и упорности већ и огромне љубави која покреће све те невероватне тонове.
Чини се да интересовање за вашу музику не јењава и да се за њу интересују и нове генерације којима је блискија електронска музика. Да ли сте задовољни данашњим интересовањем за музички правац којим се бавите?
‒ Наравно да јесам, иначе бих давно престао то да радим. Знате како, ви морате да имате подршку. Пођимо од породице, ћелије друштва, ако се лепо слажете са мајком, са својом децом, сестрама, браћом онда наравно све лепо функционише и ви онда радите за њих и волите их. Исто је тако ако вам пође за руком да узмете неки музички инструмент или било шта да радите и то се на неки начин оплоди, постаје боље него јуче и сваким даном све боље, онда ви то заволите. Имам утисак да ту постоји двострана коресподенција, да та музика ако ти желиш њу и она жели тебе. То делује мало мистично, али имам такав утисак јер знам да што више свирам мени се тонови лакше одазивају. Неко ће рећи да је то због вежбања, али није само због тога, већ унутра постоји дух, ваш дух који то покреће. Тај дух се радује ономе чему се ви радујете јер човек и дух у њему су једно док је човек жив.
Пет деценија се бавите музиком, интересантно је чути како Ви са таквим искуством гледате на данашњу музичку сцену. Да ли има оних који могу сачувати нашу изворну музику?
‒ Најважнија ствар јесте наћи себе у нечему. Проблем је што има јако пуно музичара који себе не могу да пронађу или имитирају друге, или постану лењи зато што им нешто не иде од руке, а да би вам ишло од руке онда мора бити милион понављања. Мислите ли да ово што сам ја показао у Алексинцу је тек онако и да је све изашло само. Не, то је резултат једног тешког рада, док се ви са инструментом не сродите толико да он ради све оно што ви хоћете и то је једна успела синхронизација. Нема ту мистике, у питању је физика и ваша жеља да нешто на тај начин поручите. Ако јако пуно желите то што радите оно ће се оваплотити. Оно ће одједанпут изнићи и вама ће се чинити ни из чега. Не ни из чега, него из ваше љубави према томе и једног момента Бог ће вас наградити. Као када пишете књигу, када пишете песме, било шта да радите у животу ви морате да имате једну сопствену иницијацију која мора да буде јака и мора да буде стална.
Битно је одржати континуитет и бити доследан?
‒ Тако је, не може једног момента да вам дође нећу више, мрзи ме и онда то што сте знали заборавите и стално почињете испочетка и никада ништа не довршите. Морате да се трудите да нешто што сте почели завршите, нека је чак и лоше то како сте почели, завршите га. Па кад онда све скупа анализирате, почетак како сте почели и крај како сте довршили, увиђате да ли можете боље. Онда треба пуно да радите док једног момента не буде савршено за вас, док не схватите да не умете боље. Онда се дивите себи како сте својим радом направили нешто што вреди, а онда ће то гледати и други па ће и они уживати и то ће за вас бити охрабрење да још једанпут покушате да направите своје ремек-дело. То је та прича, ништа не настаје само од себе. Човек је биће изузетно респективно. Бог је направио човека по својој слици, по свом облику. Замислите само једна људска шака колико вреди и колико она може ствари да уради истог момента. Узмимо свирање, та четири прста су ангажована, сваки ради свој посао и све испада лепо, а да не говоримо о неким стварима које можете рукама да направите, које су много важније него што је титрање ваздуха у музичком инструменту.
Та енергија и много љубави према музици вас никада нису напуштали. Можда је то „тајна” Вашег успеха?
‒ Није тајна, то је истина. Ако нешто волите то ће се оваплотити, ако нешто мрзите то ће побећи од вас.
Чиме се руководите када изађете на сцену, када стварате, који је Ваш мотив?
‒ Мој мотив је пре свега публика. Да публици прикажем оно што очекује од мене. То је поприлично тежак и неизвестан посао. Неће сваки пут да вам изађе исто, такав је живот, сви смо ми од крви и меса, сви смо ми склони грешкама. Оно што ме увек плаши на сцени јесте да не погрешим тамо где не треба да се погреши, у томе је цела прича. Некада грешка зна да подстакне публику да вас охрабри. За мене је сцена један простор на који кад изађем ја дугујем онима који су због мене ту на столицама и ја им дугујем да буду задовољни после моје завршене нумере.
Какав је био однос са алексиначком публиком?
‒ Феноменална публика каква се само може пожелети. Видели сте какав је аплауз био када сам завршио наступ. Врло сам срећан што се догодило ово вече. Никада нисам био у Алексинцу, пролазио сам само, али свирао сам први пут, а налазим се баш у позним годинама, па некако чудно мало делује. Ја сам Крагујевчанин, који живи у Београду, али Србија је исувише мала и није Алексинац на крају света. Све је то тако близу, само што или ми немамо времена да дођемо или нас нико не зове, а незван гост, знате, не воли да долази.
Данас је све присутнија мешавина музичких жанрова. Шта мислите да ли та комбинација стилова може да сачува традиционалну музику или да допринесе њеном нестанку?
‒ Може да допринесе опстанку, а да ли ће је сачувати то се већ мора размишљати неки дужи временски период. Сачувати од данас до сутра је једна прича, али да се сачува од овог столећа до следећег столећа то је већ поприлично на климавим ногама и ви то не знате и никада нећете сазнати шта ће се тада дешавати. Увек ће се почињати испочетка, рађаће се нови таленти који ће можда узети нешто што смо ми урадили, онда ће додати део свог талента, направиће неки други микс, један други облик који ће то доба да прихвати. То ће бити оригинално у том времену. Ако кренете сада од Ајнштајна и ви напишете Е = мц². Све сте ви то тачно написали, али нисте Ајнштајн.
А да ли Бора Дугић данас има достојне наследнике, какав је ваш утисак?
‒ То је једно питање које је потпуно апстрактно, у смислу што ја не могу да пројектујем некога ко неће да буде оно што сам ја постао. У музици не постоји наследно право, зато што морате бити оригинални. Према томе, ако вас неко наследи на онај начин на који сте ви сте свирали, он је само копија. Тај мора да буде оригиналан, он мора свој оригинал да покаже публици, свету у времену у коме живи. Узмите, рецимо, Мона Лизу. Могу да цртам ја или било ко милион година и никада нећемо моћи да урадимо оно што је урадио Леонардо да Винчи. Дакле, свако мора свој оригинал из своје душе да понуди, а не да копира Бору Дугића или Бора Дугић да копира Саву Јеремића. Сваки човек је оригинално божије дело, тачка.