Амбалажа од пестицида је изузетно опасан отпад. Све док се остаци хемикалија не уклоне, она представља озбиљан ризик по здравље људи, животиња и животну средину.
Складиштење и рециклажа амбалаже од пестицида у Србији су још увек недовољно развијени. Од око 1.000 до 1.200 тона овог опасног отпада, колико се годишње створи, правилно се збрине и рециклира тек око 400 тона. Остатак често завршава у природи или комуналном отпаду.
Управљање овом врстом отпада дефинисано је законом и заснива се на одговорности произвођача и корисника. Пољопривредници су у обавези да амбалажу одмах након пражњења исперу три пута, односно примене поступак троструког испирања, а испрана течност се враћа у прскалицу. Након тога амбалажа се привремено складишти на газдинству до предаје овлашћеном скупљачу.
Неки произвођачи саветују да се након троструког испирања и цеђења, исперу чеп и навој, а затим на више места пробушити амбалажа да не би случајно дошло до њене поновне употребе. Опрану и избушену амбалажу треба одложити у пластичне џакове и чувати на безбедном месту ван домашаја деце и животиња, идеално под кључем, док се не преда овлашћеном сакупљачу.
Забрањено је бацање ове амбалаже у комунални отпад, остављање у природи, на њивама, поред канала, у потоцима, као и њено спаљивање, јер се на тај начин ослобађају токсични гасови.
Тако каже законска регулатива, али проблеми на терену су присутни и можда тренутно и нерешиви. Постоји недостатак сталних сакупљачких места у сеоским срединама, па се сакупљање углавном, ако га уопште и има, врши кроз повремене сезонске акције. Њих спроводе удружења и локалне самоуправе. Редакцији није познато да су овакве акције организоване на територији наше општине.
Суштина је у томе, како нам кажу упућени саговорници у овој области, да су прописи компликовани. Они који би организовали прикупљање овог опасног матријала могли би да дођу у ситуацију да због тога зажале, јер је тешко све то спровести, а не доћи у ситуацију да се прекрши нека од процедура.
Све ово наведено није оправдање за наше пољопривреднике да овај опасан отпад бацају где стигу и како им је воља, не водећи рачуна чак ни о водотоцима. Једну од многобројних таквих слика забележили смо у Гредетину, код сеоског игралишта, где се налази артешка вода и коју пољопривредници овог краја користе за пуњење цистерни, атозимера и прскалица.
Из неког само њима познатог разлога, ову опасну амбалажу остављају свега метар или два од цеви са које точе артешку воду. Мало је рећи да је то неодговорно, а у неким друштвима овакво понашање би било и више од прекршаја.
Само 50 метара од места где смо забележили овај ужасни пејзаж налази се контејнер. Није по пропису одлагати ову амбалажу у контејнер, али је још мање по закону остављати је поред извора воде, у природи и на отвореном простору. Свака даља реч је сувишна, било да је упућена пољопривредницима или инспекторима који би требало нешто да предузму.