Један наш суграђанин данас је обележио свој стоти рођендан уз присуство шире родбине и комшилука. Стогодишњи Добривоје Живановић још увек је релативно доброг здравља и оштрог ума за човека, који је напунио пуни век живота.
Родом из Рутевца у град на Моравици се доселио 1948. године. Свој радни век проводи у чувеној алексиначкој фабрици намештаја „Јелка Радуловићˮ. Живо се сећа тих лепих животних дана, нарочито у тренуцима када се препусти мислима и сумира свој овоземаљски пут. Каже нам да је у свему уживао помало, а ни кафане му нису биле непознате.
‒ Кад кренемо са посла из Кукиша, прво свратимо до кафане „Озренˮ, па понекада одемо у Бован на јагњетину и назад, па ко колико може да издржи. Све је то било на другарској бази. Прво ракијица, мезе, ручак, па шприцер ‒ објашњава нам Добривоје неке детаље из свог дуговечног живота.
Иако је велики љубитељ јагњетине, Добривоје у овим годинама за доручак користи млеко, ручак се састоји из куваног јела, док за вечеру узима лакше оброке.
Он посебно напомиње да је у друштву увек гледао да буде весео и добро расположен и да живи са што мање стреса, што препоручује и другима. Осим складног живота Добривоје има и добру генетику, јер је његова баба по мајци живела 116 година. Наш слављеник, као и сваки човек, имао је своја животна искушења. Једно од њих је и учешће у рату. Мобилисан је 1944. године и наредне две године проводи у војсци, а за време ратних операција стиже до Аустрије.
Пре двадесет година је почео да има проблеме са видом и тренутно је слеп. И у овим годинама прати вести и у току је са свим догађајима. До 14 часова слуша ТВ, а онда наставља са радиом. За тренутну ситуацију у свету каже да није добра, због рата у Украјини. Он сматра да ће сукоби да потрају, а да ће се све највероватније завршити некаквим трећим светским ратом.
И поред оваквих суморних светских дешавања и због чињеница да дуго већ нема своје вршњаке са којима би поделио сећања, Добривоја добро расположење и спремност на шалу не напуштају. Док му уручујемо чоколадну торту, питамо га за рођенданске жеље. Шеретски нам поручује: „Живите дуже од менеˮ. Мислећи ваљда да дочекамо дубљу старост, него он.
У сваком случају последњих година је реткост срести стогодишњака те виталности, како физичке, још више менталне. Па је било право задовољство у кратком сусрету присетити се са њим неких догађаја који су Алексинац чинили срећним градом.
Сестрична Гордана Јанковић каже да је деда увек био позитиван и добро расположен. Каже да док је рођак био млађи имао је велико друштво и увек је био смирен.
Наравно, обавезе зову па морамо даље. Као да не чујемо препоруке једног стогодишњака: „Будите расположени и у добром друштву, уживајте у животуˮ!