Пољопривредници који су јуче били на састанку са представницима алексиначке локалне самоуправе, поред осталог, затражили су хитно стопирање комплетног увоза свих пољопривредних производа и обавезу државе да откупи све вишкове у робне резерве. Они сматрају да инспекцијске контроле за увоз хране треба радити на граничном прелазу.
Осим проблема у млекарству незадовољни алексиначки сточари су указали и на ниску цену откупа живе стоке, па се чуло да се цена јагњади креће од 400 до 450 динара за килограм, док се прасад продаје од 200 до 250 динара.
Сточар Ђорђе Антанасковић из Вукашиновца пренео је, како је навео, информације откупљивача који је извозио јагњад за Израел. По његовим речима, поменути сточар морао је да престане са тим послом јер, како је додао, Управа за ветерину није објавила која подручја нису заражена сточним болестима, што би он користио као потврду за исправност робе. Тридесетшестогодишњи Антанасковић је упитао како са таквим ценама одржати производњу и домаћинство, школовати децу и уопште живети од пољопривреде.
Како би поткрепили своје тврдње, група ових сточара је доставила редакцији фотокопију наводне декларације о увозу меса из Шпаније, односно расхлађен свињски бут, на којем се види да је клање обављено 7. августа 2025. године, сутрадан произведено са роком употребе до 29. августа исте године. Немамо податке, када је ово месо стављено у промет и за које је намене, али очито да било свеже или прерађено на нашем тржишту има доста увезених намирница.
Можда забрана увоза није решење, али би одговор на питање зашто смо од вековне земље извознице меса, пре свега свињског, постали држава увозник. И једнако важно, да ли се наводно јефтинији увозни производи одражавају и на џеп потрошача или је пак то екстра профит који одлази некој групацији, било привредној или интересној.
Зашто још увек спавамо на причи да имамо здраву и квалитетну храну, а понуда локалних произвођача није видљива, а о навикама потрошача да купују непосредно од фармера на прагу да и не говоримо. Још увек је за нашег грађанина први избор ценовна вредност производа, а не квалитет. А да не говоримо о томе да висока цена не гарантује и високи квалитетет. Контрола квалитета је област коју треба стално унапредити. И док друга друштва озбиљно раде на овим темама, дотле се код нас о њима говори у траговима. А на крају највећу цену плате пољопривредници и потрошачи.
И могло је тако док су нам села била пуна људи. Сада када нам је негативна демографија закуцала и на сеоске прагове руралне средине више немају ни снагу, а ни вољу, да у име опстанка заједнице раде без рачунице. С друге стране, политичке и економске елите да су желеле нешто више да учине за пољопривреднике не би пустиле све комбинате да пропадну или распродале страним инвестиционим фондовима и домаћим „тајкунимаˮ већ би део акције поклонили онима на чијим леђама су такви привредни субјекти стварани, а то су сељаци – пољопривредници. Други пакет акција продали би заинтересованим озбиљним играчима из те бранше. Овако, добре комбинате за кеш па у буџет, а оне лоше докрајчити и продати из стечаја „буд заштоˮ. И тако када је пољопривредни воз неконтралисано пре више деценија кренуо у правцу којим не треба да иде, тешко га је сада зауставити. Поражавајуће је што многи не виде тај црвени сигнал, који би рекао стоп таквом кретању.
Плодове таквих резултата убираћемо, нажалост, и у наредном периоду. А село као средина из које се регрутује свежа крв за српско друштво одавно је прошлост, а завршни ударац је можда село као ресурс за технолошки не баш напредне фабрике страних инвеститора.