Aleksinac je sinoć još jednom pokazao posvećenost očuvanju svog nasleđa i vraćanju u žižu javnosti nekadašnjih sugrađana koji su svojim delovanjem i umećem zadužili ne samo ove prostore već ceo srpski narod. Jedna od takvih ličnosti je i Prota Stevan Dimitrijević (1866-1953), učitelj pet srpskih patrijarha i prvi dekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Njemu u čast, na dan njegovog rođenja 22. januara, u Velikoj sali Doma kulture, uz veliki broj zainteresovanih, održana je četvrta „Protina besedaˮ, uz učešće Vikarnog episkopa novobrdskog Ilirijona Lupulovića i profesora dr Žarka Trebješenina i moderatora ovdašnjeg jereja Aleksandra Srnića.
Kako je sam dr Trebješanin primetio, iako je prošlo sedam decenija od Protine smrti ovo je samo četvrta beseda, što na neki način ukazuje na to da su se neopravdano zapostavili delo i život ovog značajnog Aleksinčanina, koji je svoju zadužbinsku aktivnost posvetio i svom gradu. Deo Tehničke škole se nalazi na imanju koje je on poklonio, a na Starom groblju je njegova zadužbina crkva Svetih arhistratiga Mihajla i Gavrila.
‒ Prota Stevan je zaista jedna od tih ličnosti koji je živeo tom nemanjićkom zadužbinarskom tradicijom. Čovek, koji je bio velikog zamaha, izlazio iz okvira nečega što je uobičajeno za nekog klirika crkve. Moj prijatelj, Živojin Rakočević, inače pesnik koji me je pozvao da dođem ovde i sugerisao da svakako treba da se odazovem, rekao je: „Eto, i prota je, vidiš mu fotografiju, bio malo razbarušen.”. Imao je nešto od tog umetničkog u sebi. Kao da nije bio od onih koji prate uske aršine. Zapravo, kada pogledamo našu crkvu i značajne ličnosti, zapravo oni najznačajniji su izlazili iz nekih okvira. Po rečima Ive Andrića „Gorski Vjenac” je nešto najznačajnije napisano na našem jeziku, to je pisao episkop – kazao je u uvodnom izlaganju Episkop Ilarion na sinoćnoj „Protinoj besediˮ čija je tema bila „Umetnost i religijaˮ.
Pre zamonašenja u avgustu 1996. godine, Episkop Ilirion bio je filmski i pozorišni glumac pod svetovnim imenom Rastko Lupulović. Glumu je studirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na klasi sa Katarinom Žutić, Bojanom Maljević, Nenadom Jezdićem i drugima. Zamonašio se u manastiru Visoki Dečani u avgustu 1996. godine.
Ovaj visoki i zanimljivi gost nije krio zadovoljstvo, u izjavi za naš medij što se našao na jednom ovakvom skupu.
‒ Pre svega sam i Bogu zahvalan, ali i organizatorima ovog događaja, da sam imao priliku da učestvujem u jednom divnom druženju koje je vrlo podsticajno i korisno, i veoma je značajno da se kultura neguje. Kultura razgovora i kultura dijaloga. Da se sabiramo oko značajne ličnosti koje su ugrađene u naš identitet jer mi verujemo u Boga Otaca. Jedan od otaca, naš je i jedan Aleksinčanin, između ostaloga, a to je prota Stevan Dimitrijević. Njegova ličnost je počela da okuplja ljude da govore o nečemu što je valjano i lepo, što je dobro, blagosloveno. Uvek je korisno, izgrađujuće kada se sabiramo oko toga ‒ istakao je ovaj crkveni velikodostojnik.
On je još napomenuo da je zbog iznetog posebno lepo kada u malom gradu, sredini, možda čovek ne bi očekivao da će neki događaj od nekog velikog značaja te vrste da se desi, a to bude.
‒ Prijatno sam iznenađen i podstaknut i želim da svim organizatorima ovog događaja poželim da ovo još unaprede i da se sabiramo još mnogo godina u budućnosti ‒ poručio je Episkop Ilarion.
A ko je bio Prota Stevan Dimitrijević?
Vladika Nikolaj Velimirović nazvao ga je Anđeo Božji za južnu Srbiju, a mnogi njegovi savremenici divili su mu se i uživali u njegovim besedama. Nažalost, potomci su ga jedno vreme zaboravili. Ime Prote Stevana Dimitrijevića dugo nije spominjano, čak ni u njegovom Aleksincu, gde je rođen 1866. godine. Tek u leto, 2001. kada je po želji patrijarha Pavla, jednog od Protinih učenika, baš u sali Patrijaršije promovisana prva objavljena biografija Prote Stevana Dimitrijevića, koju je potpisala Zorica Peleš iz Beograda, ime ovog velikog patriote i vernika, ponovo je oživelo u narodu.
Mali je broj Aleksinčana koji zna da se na Starom groblju nalazi crkva Svetih arhistratiga Mihaila i Gavrila, zadužbina Prote Stevana Dimitrijevića, koji je tu i sahranjen u porodičnoj grobnici. Freske su oslikali čuveni ruski slikari, čija dela krase Beli dvor na Dedinju i Kraljevu crkvu na Oplencu.
Pre petnaestak godina po Stevanu Dimitrijeviću nazvana je Tehnička škola u Aleksincu koja se jednim delom nalazi na njegovom imanju, a i jedna aleksinačka ulica ponela je ime ovog velikog čoveka, čija su dobra dela utisnuta u istoriju čovečanstva.