Када као глумац добијете прилику да оживите неког од славних предака, па још и суграђанина, то је велика част, али и још већа одговорност. Милан Коњовић је за мене лично био громада од човека и сликарска величина не само свог доба, већ је то остао и до данашњих дана. Жао ми је што живимо у таквом времену и у средини која је склона забораву и спремна да врло лако одбаци своје претке, не само у култури, већ и у другим сферама живота каже глумац Сомборског позоришта Саша Торлаковић.
У представи „Маестро” играте лик Милана Коњовића. Аутор комада Миливоје Млађеновић види га као занесењака и особењака, напраситог и отреситог уметника, често одсутног или поринутог у размишљања о уметности, животу и смрти. Шта је за вас био највећи мотив да прихватите ову улогу и како ви доживљавате Милана Коњовића?
Мој највећи мотив да радим ову улогу био је то што играм једног изузетно великог сликара. То је човек који је оставио легат од 6000 слика и поклонио их народу. То нико и ни на који начин не може да отуђи, јер је лично он направио такав статут по коме је немогуће раздвојити слике од галерије. О Милану Коњовићу бих могао да вам причам сатима. О анегдотама, причама које га прате, о томе да је био овакав или онакав. Имате опоненте његовом делу, а то су, наравно, људи који никада нису ушли у његову галерију. Ако вас икад нанесе пут у Сомбор, немојте пропустити прилику да обиђете Коњовићеву галерију. Преко тих слика, боја, те енергије, страсти, еротике и лепоте може вам потпуно бити јасно не само какав је то човек био, већ можете створити слику о њему као уметнику. За мене лично, он је једна громада у уметничком смислу.
Сомбор као мала и паланачка средина није увек благонаклоно гледао на живот и рад Милана Коњовића. У којој мери се тај однос према уметнику и уметности уопште променио до данас?
Моје мишљење је да Милан Коњовић није био другачији човек, нити бољи, нити гори од било кога другог. Слику о њему је стварала паланка, јер Сомбор јесте у неку руку паланка и постоји тај паланачки дух. А онда, када то као концентричне кругове развијете по целој Србији, дођете до тога да свако од нас мисли да најбоље зна како Новак Ђоковић треба да игра, колика треба да буде Јокићева минутажа, како треба да се воде држава, економија, привреда… Мислим да је то једна од особина малих народа. Ја свој народ веома волим, али је то тако. Разговарали смо о искуствима која смо имали када смо гостовали, рецимо, у Русији и каква је, заправо, разлика између великих и малих народа. Ако узмемо само културу, видећемо колико велики народи воде рачуна о својим великанима, а колико мали народи имају мали, пилећи мозак, који заборавља врло брзо.
Цео интервју доступан је у електронском издању „Новости југа: