Представа „Ново доба” београдског Битеф театра и сарајевског АРТ ХУБ-а кроз суморну и опору, али до сржи искрену причу отвара, за народе на овим просторима, актуелна и увек болна питања транзиције, револуције и еволуције након вишегодишњег ратног превирања у коме су и победници и поражени на неки начин остали жртве, осакаћени и отупели за било какву емоцију или емпатију.
То ново доба сви очекују, а оно никако да дође. Кроз неколико прича о односу и суживоту радника и капиталиста, оних који су у рату све изгубили и других који су се од њега обогатили и дошли до одређених позиција моћи, ова друштвено ангажована представа показује и бескрупулозност система, урушавање основних вредности – породице, школства, културе и других институција, како се продају идеали и морал зарад позиције у друштву и профита…
Нико у тој трговини није поштеђен, питање је само колико је свако од јунака спреман да се потчини. Хоће ли се сломити и прикључити већини губећи свој идентитет, остати у мањини верујућих, обесправљен и унижен или, пак, отићи.
Дилема је ту и лебди не само над Бошковићевим и Мустафићевим јунацима на сцени, већ и над гледаоцима, које упозорава да ово није привид стварности и низ измаштаних ситуација, већ реалност сама по себи, онаква каква заиста јесте, без улепшавања, над којом би сви требало да се запитају „Како нам је?” и „Хоће ли нам заиста икада бити боље?”.
‒ Имам година толико колико имам, живела сам у разна нека времена и за мене је ово време у коме је веома тешко живети. Деведесетих година сам веровала да ће бити нешто, да ће се нешто десити, а сада, више него икада, ја не видим шта би то могло да се деси осим неке конструисане лажне наде, попут мог лика који на крају каже ‘време је да ствари крену на боље’. Мислим да, у ствари, ништа не иде на боље. Мада, постоје људи у овој земљи, можда су они и у већини, који верују или барем говоре ‘баш нам је добро’ или ‘биће нам боље’. Не знам да ли ће ова представа ускоро да буде застарела, јер ће нам стварно бити боље или ћемо да је играмо и да сваки пут кажемо како се све то овде заправо дешава. Мислим да је страшно почињати живот и каријеру у оваквим околностима и стварно се дивим младим људима што уопште имају неку идеју шта ће бити са њима, да ли ће отићи негде или ће остати овде. За то је потребна ужасна храброст – истиче глумица Мирјана Карановић.
Цео текст доступан је у електронском издању АЛ новина: