Болницу подигли алексиначки зетови

Обележавање великог јубилеја 125 година од оснивања Алексиначке болнице започето је синоћном промоцијом књиге „Здравство у Алексинцу и околини од 1836 – 2018”, ауторског тима на челу са професором историје Зораном Стевановићем. У стварању овог дела радили су и његов колега Милан Петровић, библиотекар Синиша Голубовић и др Слободан Петровић. Гостима у препуној сали Дома омладине добродошлицу је пожелео директор Опште болнице у Алексинцу, др Горан Видић.

Једна од најстаријих здравствених установа у Србији, која је данас под ингеренцијом државе, ових дана када прославља 125 година од оснивања, тачније од премештања болнице из приватних и изнајмљених кућа у сопствену зграду, добила је у књизи „Здравство у Алексинцу и околини од 1836 – 2018” врсну монографију свог постојања. А значај ове алексиначке установе у бурној српској историји превазилази локалне оквире, што је на промоцији нагласио и један од аутора, професор Зоран Стевановић.

‒ Алексинац је у првом периоду до српско-турских ратова и током њих имао одлучујућу улогу у развоју здравствене службе за целу тадашњу Кнежевину Србију. Са појавом куге у Турској и са великом опасношћу, он ће постати брана у одбрани, не само Србије, него и у одбрани целе Европе од куге, али и колере и других заразних болести које су претиле из Османског царства. Од малог броја лекара, девет колико их је било, најискуснији и најпоузданији послати су управо у алексиначки карантин да га организују, дограде и, наравно, врше здравствену улогу. Било је више покушаја да се формира Окружна болница и у јеку припрема за почетак Првог српско-турског рата биће формирана Окружна болница, а њен први управник био је тадашњи окружни лекар Ђорђе Ђока Димитријевић, алексиначки зет и веома истакнута личност.

Интересантан је и предисторијат градње државне болнице на месту где се она данас налази. Опет су људи са ових простора, истакнути зетови и официри који су боравили на овдашњим ратиштима допринели да се развија алексиначко здравство.

‒ Нова болница у Алексинцу дело је алексиначких зетова. У Алексинцу су долазили многи лекари и овде су и остајали. Лепе Алексинчанке биле су њихове супруге, па су они, на неки начин, настојали да се овом граду одуже и када би отишли из Алексинца. Те 1892. године, 16. јануара, када је донета одлука да се гради савремена државна болница, поменути Ђока Димитријевић, алексиначки зет, био је начелник санитетске службе при Министарству унутрашњих послова. Његов први помоћник, секретар овог одељења, био је, опет алексиначки зет,доктор Милан Радовановић. Имали су наравно и велику подршку мештана Алексинца, народних посланика, народног трибуна Станка Петровића – рекао је Стевановић, додајући да не треба занемарити чињеницу да је у то време, када су на власти били радикали, народни посланик био Алексинчанин Коста Таушановић, а посланик за варош Алексинац Милун Миљковић.

Да здравство у овим крајевима има дугу историју и да је на територији данашње општине много пре 1836. године постојала болница указао је и један од рецензената књиге стоматолог др Драган Стаменковић.

‒ На овим просторима у средњем веку, нажалост, већ при крају српске феудалне државе постоји једна болница и она се налази у Доњем Љубешу, задужбина кнеза Лазара. То је била болница углавном за лепрозне болеснике који су се ту склањали и за све болеснике који су у ствари били у средњовековној држави, односно на територији где је он владао као феудалац. Доласком Турака на овим просторима нема неких контиунираних података о здравству. Турци су са собом донели своју исламску медицину, која се заснивала, пре свега, на радовима њихових аутора – рекао је Стаменковић.

О књизи су још говорили и рецензент МА Светлана Ђурђевић, МА Синиша Голубовић и неуропсихијатар др Слободан Петровић.

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

thirteen − nine =