Богојављање је један од петнаест највећих хришћанских празника, који представља објављивање Богочовека и увођење Христа у месијанску мисију. Тога дана се, према Библији, после крштења Исуса Христа у реци Јордан, које је обавио Јован Крститељ, Свети Дух у виду голуба спустио на раме Исусово и зачуо се глас Бога Оца с неба. Тако се Бог јавио у три личности: Оца, Сина и Светог Духа.
Верници се, на Богојављење, поздрављају речима “Христос се јави” а отпоздрављају са “Ваистину се јави”.
Богојављење се обележава 19. јануара и то је фиксни празник, односно не мења се из године у годину. Тога дана се завршавају такозвани некрштени дани, када се не врши обред крштења, јер ни Исус Христос није био крштен. На Богојављење, после литургије, врши се велико освећење воде у храму, или у порти храма. Та вода се узима и носи кући. Чува се као чудотворна света драгоценост. Верује се да ако се том водом пошкропи кућа ради освећења, то ће је заштити од демона и осталих нечистих сила. Пије се током целе године ради исцељења и заштите од свих болести, очишћења од злих страсти и ради опроштаја грехова, очишћења душе и тела.
У вези са Богојављањем код српског народа развили су се бројна веровања и обичаји. Тако се верује се да се уочи овог празнијка, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити. Обичај је био да неудате девојке ставе огледалце под јастук 18. јануара увече, јер се веровало да ће сањати мушкарца за кога ће се удати.
Некада су младе девојке на Богојављенско јутро одлазиле на нетакнути извор, затим би захватиле воду и односиле је до кућног прага где су их чекали остали укућани. У неким деловима Србије је постојао обичај да се овако захваћена Богојављенска вода даје осталим укућанима да пију пре него што баце жар преко рамена и прескоче преко секире, како би се избегле свађе међу њима током наредне године.
Некада су старије жене у српским селима водиле рачуна о временским приликама за Богојављење, како би знале какво их време очекује. Тако се веровало се да ће, ако за Богојављење буде јак мраз или пада снег, година бити родна, а ако буде ведро, година ће бити сушна. Обичај је био да се на Богојављење изађе на неку ветрометину, изнесе мало пепела и пушта по мало из руку, како би се одредио који се ветар закрстио, односно победио на Крстовдан. Ако дува источни ветар, значило је да ће година бити сушна, ако дува југо биће кишна и болешљива, док је западни ветар предсказивао родну годину.
Већина обичаја и обреда је била подстакнута жељом за здрављем, па је било уобичајено, а то може само онај ко је здрав, да се изјутра, пре сунца обави ритуално купање у реци. Од пре двадесетак година код Срба је обновљен обичај да се у реку баци Часни крст, а младићи се такмиче да до њега стигну и први га ухвате. Крст, који би требало да буде направљен од залеђене прошлогодишње Богојављенске водице, оном ко први доплива до њега, доноси срећу током целе године.