Записи из Метохије: Необична љубавна прича

У Ораховцу постоји српска енклава где, након многи прогона, живи 300 наших сународника. Ту су се укрстили путеви домаћег момка и невесте из Војводине.


Кад је љубав велика и триста метара нису тескобни

Топла љубавна прича из енклаве Горњи Ораховац на Косову и Метохији, где живи око 300 Срба у кругу од 100 до 200 метара. Мештани кажу да им је тешко, али да им посете из централне Србије „пуно значе, јер виде да, ипак, неко мисли на њих.” Живе око једне цркве. Ту је сав српски народ из Ораховца.

А једној младој Оливери из равне Војводине посета Косову и Метохији из корена је изменила живот, јер је њен одабраник баш из Ораховца.

‒ Ораховац је место у срцу Метохије, у које ко год да једном дође, увек се радо враћа. Његово највредније обележје јесу добри људи који га нису напустили ни у најтежим тренуцима. Они су ти који највише чезну да буду посећени, да угосте, да поделе са људима бол, тугу, радост и песму и увере се да их, ипак,  нису сви заборавили ‒ овако о Ораховцу говори Оливера, која је тек дошла из Војводине да овде живи.

Са њом и њеним супругом Миланом Витошевићем разговарамо у конаку Пећке патријаршије. Милан нам са поносом говори о једној од знаменитости „српског” дела Ораховца.

‒ Овај конак је био у ужасном стању, катастрофа, али ја сам га уз божју помоћ обновио колико сам могао, да има неких услова за живот. Оженио сам се пре пет месеци. Узео сам жену из банатског села Мокрина. Уз божји благослов живимо овде. Гледамо максимално да опстанемо, да сачувамо ово где јесмо. Тренутно смо у конаку Пећке патријатршије који је саграђен 1848, а посвећен је Арсенију Сремском. Још једна асоцијација на Војводину. Има Бога, увек нешто постоји. Банаћанка дошла у Метохију ‒ објашњава Милан, са неодређеним сјајем у очима који у дубини носи сву бол и патњу овдашњег човека, али на површини се назире вера у бољу будућност.

Све је то божја воља

А за њега је боља будућност наступила када је упознао љубав свог живота. Док вам прича о том сусрету, стичете утисак да је пред вама човек који је веровао да ће уз помоћ неке свевишње силе бити награђене све оне његове патње, које је стојички подносио због своје вере, због своје припадност српском народу.

‒ Све је то божја воља. Оливера је посећивала манастире на Косову и Метохији, па смо се тако упознали. Заволела је ово место и одлучили смо да живимо овде ‒ помало стидљиво прича Милан, који ради као обезбеђење у овдашњој школи.

О љубави као великој покретачкој снази нам говори и његова изабраница Оливера, која тврди да „љубав не зна за границе” и објашњава да границе и не постоје, постоје само алтернативни прелази. Живот у енклави Ораховац је за њу леп и, по њеним речима, никада се не би одселила одавде.

Оливера Тонић је завршила Економски факултет у Новом Саду, смер туризам. За сада нема посла, али се надају да ће им Бог и овога пута помоћи. Радознали смо шта би Оливера, као туристички водич, препоручила посетиоцима Ораховца.

‒ Свакако најзначајнија знаменитост у горњем делу Ораховца јесте црква Успења Пресвете Богородице. Она представља симбол снаге и борбе за опстанак на својим огњиштима. У њој се народ окупљао и у добру и у злу. Налази се у центру српског дела града и око ње се и одвија живот Срба у Ораховцу ‒ води нас Оливера кроз ово место.

Наша саговорница на списак шта треба видети када се нађете у њеном новом пребивалишту додаје и Попову кућу, Сахат кулу, пећину „Дуло” са извором и конак манастира Пећке Патријаршије са капелом, који је посвећен другом српском архиепископу Арсенију Сремцу, где она и супруг тренутно живе.

Све ово о чему Оливера казује окружују виногради о којима мештани са сетом причају и који у њима буде носталгију за безбрижним и бољим временима. А да српски народ на овим просторима држи и даје им подстрек да опстану, јесу и његове светиње. У оближњем Зочишту нема више прогнаног и страдалог српског становништва, али има нечег што превазилази временске одреднице.

‒ На само пет километара од Ораховца налази се велика светиња, манастир Зочиште, у којем су чудотворне мошти Св. Козме и Дамјана, које су исцелиле многе Србе, али и Албанце. Манастир је миниран и потпуно уништен 1999. године, али је 2004. године поново изникао, лепши него икада пре. Посетом Ораховцу свакако да чините добро дело људима који су чувари овог светог места, али и себи, јер ћете сигурно пронаћи мир у души и постати још бољи него што јесте ‒ завршава своје препоруке наша саговорница, по стурци туризмолог, а по животном опредељењу настављач и чувар српске лозе у Метохији.

И родитељи ораховачке невесте долазе из Баната овде. Њихов метохијски зет каже да им се овде свиђа и да су одушевљени.

Становника мање, деце више

Док разговарамо, чује се гугутање голубова. Асоцијација на породично гнездо. Као да се наговештава да ће ова породица и њихов дом  бити богатија за још неке нове голупчиће.

‒ Даће Бог још  голупчића овде. Ускоро очекујемо и принову ‒ смешка се Милан.

Оливера добацује с осмехом:

‒ Најлепши украс ове рајске баште су деца која својом песмом сваком посетиоцу измаме и осмех и сузе.

И док причамо о тако важним животним темама, наш поглед и даље привлаче голобуви који су један од украса дворишта у коме разговарамо. И логично, намеће се питање о овом Миланом хобију.

‒ Чувам голубове јер се тешко живи, па ми је ово нека занимација. Овде је мало људи и ништа друго не постоји. Околина, око 300 метара око цркве, и то је све. Голубови су лепе птице, рајске птице. Лепо је имати животиње и бринути о њима. Бог је то оставио. Они су слободне птице и увек се враћају у своје гнездо, не остављају своје младунце ‒ објашњава нам Милан, а нама се чини да из недалеког Призрена долеће наша најстарија песма „Ој, голубе, мој голубе”, коју је волео и цар Душан. И док се мешају стварни догађаји и наша национална предања, у глави нам је мисао попут апела: Ех, кад бисмо ми били као птице,  да не знамо за границе…

А као да за границе страха не зна ни њихова комшиница Оливера Радић, професорка српског језика и на неки начин  наша домаћица, која са поносом истиче да се број деце у овдашњој основној и средњој школи не смањује, иако је број становника у овој српској енклави мањи. Одлазе они који не могу да издрже притисак људи који не би у комшилуку Србе. Али они који остају, верују у будућност. А њихова будућност су њихова деца, којих је све више. Они чине и више него што могу у жељи да остану на овим вековним огњиштима. А шта је на нама? Па врло једноставно. Уместо што се дивимо аутентичним грађевинама по региону и свету, довољно је само да једном годишње дођемо на Косово и Метохију, где ће нас, осим аутетичног и вредног амбијента, дочекати широко и гостољубиво срце метохијског човека. Топло ће у души бити и њему, и нама, а осећање узајамне припадности истим коренима је нешто што ће свима дати нову животну снагу. Има ли боље добродошлице у Метохију!

Н. Миљковић и В. Ценић


Бог је на нашој страни, а ми?!

Оливера Радић, новинарка и професорка гимназије у Ораховцу, труди се да ретким гостима прича о грађевинама и историји овог места.

‒ Кућа коју су обновили младенци је конак манастира Пећка патријаршија, конак Арсенија Сремца из 1846. године. Камен на коме то пише чува се у Великој Хочи. Конак је био власништво Пећке патријаршије, а у неком периоду ту је радила и школа. После Другог светског рата, када се одузимала црквена имовина, једна жена из породице Левић отишла је код патријарха Германа. Да би заштитила конак, тражи да га купи, да буде њено власништво до неког периода када се може вратити патријаршији ‒ каже наша саговорница.  

По Оливериним речима, патријарх Герман је био одушевљен тим предлогом, јер је то било време када људи нису смели ни да иду у цркву.

‒ У овом дворишту су се у послератном периоду одржавале игранке. Породица Левић је откупила кућу и овај плац, а за себе су подигли нову кућу. У конаку је била соба, како је овде у народу зову иконлак, кућни иконостас. Налазила се на њему и икона Светог Николе. Чланови породице се сећају да су приликом првог кречења куће, када су померили икону, угледали чудо: икона није стајала на ексеру, ничега није било, као да је била залепљена за зид. И никада је више нису тако могли вратити, морали су, ипак, закуцати ексер – упознаје нас наша домаћица.

Конак је и даље у власништву породице Левић, која се не враћа јер је власник, њихов син, био, како каже Оливера,  хапшен од стране Кфора 99. године, наводно због ратних злочина, иако је кратко радио као преводилац за Кфор.

‒ Породица  има добар виноград, из кога су сада извађени чокоти, који жели да прода, али само некоме од наших људи, другима неће. Овакве грађевине са занимљивим причама су права места за туризам. Погледајте занимљиве рељефе на њему, као на црквама. Млади брачни пар Витошевић сада овде живи. Уложили су у сређивање конака. Шта ће бити даље, видећемо ‒ пита се Оливера са надом да ће одговор бити у интересу заједнице којој припадају.

На фејсбук профилу Оливере Радић пише: „Бог је на нашој страни, ово је његова земља, ми смо његови људи.”


Текст објављен у додатку “КиМ Одјек” – Новости југа бр.70-71 (новембар-децембар 2020.)

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

thirteen − 3 =