nepravda

Неколико добитника, a много губитника

Када се све сабере и одузме, постоји више разлога зашто су, скоро у већини случајева, спорови између власника и радника завршавани негативно по запослене, односно оних који су тражили правду и на неки начин је имали, али само на папиру у виду извршних судских пресуда. У игри која би се могла назвати заобилажење или изигравање закона и прописа за сада се само на први поглед зна ко је добитник, а ко губитник, али како време одмиче чини се да списак ових других постаје већи. На почетку се стекао утисак да су газде, било да су они физичка лица, приватне компаније или друштвена предузећа, односно држава, биле скоро недодирљиве и да су из стечајне масе већу корист имали повериоци који нису радници, односно порески органи, банке, фиктивне фирме које су неретко финансиране од стране власника предузећа у стечају.

Сада, на крају 2018. године, многа предузећа о којима смо писали да дугују радницима нестала су или су у фази дугогодишњег стечаја са врло скромном имовином, а за неке постоји наговештај да ће се одмах после новогодишњих празника наћи на добошу. Такав је случај и са некада врло успешним „Фрадом”, који је био одабран међу 26 најуспешнијих колектива које треба прве приватизовати, наводно, да би се унапредило њихово пословање. Да ли су власници изгубили свој капитал или су га увећали и разним трансакцијама пребацили у неки други бизнис, највероватније јавност никада неће сазнати. Ко су били они који су имали највише користи од стечаја, као на пример поједини руководиоци о чему постоје чаршијска нагађања, такође ће највероватније остати тајна. О стечајним управницима је сувишно причати јер су вероватно они радили све по закону, али је остало нејасно зашто, иако су били задужени да имовину друштвених предузећа очувају до продаје, она постала плен чак и најситнијих лоповлука, па су разношени прозори, цигле, кровови, чак и каблови који су чупани и одношени. Рекло би се да сада ова имовина има већу функционалност сценографије за снимање неког хорор филма него могућност да се прода као заостала имовина.

nepravda 1

Оно што је сада највидљивије јесте тежак положај тих радника и њихово разочарење у идеале за које су се као радници, као синдикални руководиоци и чланови ове заједнице борили. Један од њих је и Младен Марковић, некадашњи председник Самосталног синдиката фирме „Фрад”.

‒ Нашли смо се на рубу егзистенције и покушавамо да схватимо како је могуће да се у овој држави не поштују судске одлуке, како суд не може да спроведе своје одлуке и како богати и бахати послодавци могу на све начине да злоупотребљавају закон без икаквих санкција – каже Марковић, који је сада скоро на улици и само повремено бива ангажован за одређене, углавном слабо плаћене, послове.

Слична судбина задесила је и остале његове колеге и дугачак је списак да све примере наводимо. Различити су ставови тих људи када је у питању улога синдиката, од тога да је синдикат био потпуно на страни радника до тога да се није баш најбоље снашао, нарочито када су у питању правне воде. Из свега реченог могла би да се извуку два главна закључка. Један је да ако држава на време не препозна одређени друштвени интерес онда је веома тешко борити се против тога иако су правосудне пресуде биле на вашој страни. Други, пак, закључак је да овакве ситуације не би требало никада да се понове будућим поколењима јер су оне разорне, како по саме личност тако и по целу заједницу. Да ли ћемо из свега овога извући наук зависиће од наше мудрости и спремности да се прикључимо савременим токовима и неким нормама које важе у уређеним друштвима и државама.

grbОвај медијски садржај настао је у оквиру пројекта који је суфинансиран средствима Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства. 

 

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

17 − eleven =