karikatura

Kad se pravo i pravda mimoiđu

Borba za prava radnika ili bolje reći za pravo da se naplati svoj rad nimalo nije laka ni jednostavna. Mnogi sindikalni lideri na lokalu, odnosno u preduzećima, često su ostajali usamljeni i na neki način napušteni od svojih saboraca. I to se ljudski donekle može razumeti. Međutim, ono što je oslabilo tu borbu je položaj sindikata i, na neki način, voluntarizam u njegovom radu. Kako je to izgledalo možemo videti na primeru radnika u aleksinačkim preduzećima, a možda je to najočiglednije u slučaju „Frada”.

‒ Posle otkaza ugovora o radu, mi smo normalno kontaktirali baze sindikata i u Nišu i u Beogradu i obećali su nam neku pravnu pomoć. Međutim, do toga nije došlo. Morali smo sami da se snalazimo, da izađemo na ulice, da se obratimo putem medija i da pokušamo da sami nešto postignemo ‒ objašnjava Goran Radić, jedan od nekadašnjih sindikalnih vođa u „Fradu” i jedan od devetoro radnika, koje je poslodavac zbog štrajka kaznio otkazom.

Ova očekivana i, na neki način, obećana pomoć bila je ograničenog dometa i trajanja, verovatno zbog toga što i same sindikalne organizacije u Srbiji imaju i kadrovskih i materijalnih problema, a ono što je možda najbitnije, nejasnu funkciju u novonastalim tržišnim uslovima.

‒ Mislim da sindikat uopšte nema neku veliku ulogu sada u ovoj državi i smatram da ne može mnogo da pomogne. Poslodavci su ti koji danas odlučuju da li će radnika da otpuste, da li je to bilo zakonski ili nezakonski, iako pravda nije na njihovoj strani, ispada da je njihova poslednja.

Da pravda i prava ne idu uvek ruku pod ruku shvatili su i radnici ovog aleksinačkog kolektiva, koji su na papiru uspeli da ostvare svoja prava iz oblasti rada, ali u realnosti nisu imali nikakvu materijalnu korist. Po njihovoj priči poslodavac je, na neki način, iskoristio pravni propust jer mu nije stavljena zabrana na raspolaganje imovinom, pa je on opremu prebacio iz jedne u drugu firmu.

‒ Da smo imali bolju pravnu pomoć možda ne bi došlo do ovoga i uspeli bismo da naplatimo to što je trebalo. Međutim, poslodavac je u međuvremenu, kada je nas otpustio, imovinu fabrike tada ‘Frad filteri’ iz koje smo mi isterani prebacio u firmu ‘Grand star’ d.o.o. Beograd. I kada je završen sudski spor mi nismo mogli da naplatimo. Trebalo je da se stavi zabrana na otuđenje imovine, ali tu smo napravili grešku. Mislim da je to presudilo u ovom slučaju – rezignirano kaže Radić.

Sigurna je i činjenica da kada radnik ostane bez posla i ne primi platu koja je ionako već minimalac, onda teško da sebi može da obezbedi adekvatnu pravnu pomoć. Očito, one advokatske kancelarije koje su dobre u ovom poslu nisu jeftine. Možda je to još jedan propust društva koje je ušlo u određene reforme, a nije pokušalo da podrži radnike i obezbedi im fer šanse u utakmici između jeftinog rada i dobrog profita poslodavca. Kao da je nekome odgovarala i slabost sindikata i slaba pravna zaštita radnika. Narodne pravničke kancelarije možda su tada bile jedno od rešenja. Da li smo iz svega ovoga izvukli neki zaključak, teško je reći.

grbOvaj medijski sadržaj nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Postavi odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

seven + three =