Ljubica Janković

Алексинчани исправљају неправду нанету Љубици Јанковић

У Алексинцу, родном граду Љубице Јанковић, пионирке српске етнокореологије данас је обележена 125. годишњица њеног рођења. У част јубилеја посвећеног јединој Алексинчанки академику приређена је изложба предмета из Легата сестара Јанковић и одржана је свечана академија, коју су организовали Центар за културу и уметност Алексинац, Огранак САНУ у Нишу и Народна библиотека Србије.

Још за живота Љубица Јанковић искусила је велику неправду од својих сународника. Ни њен огроман истраживачки рад на пољу народних игара, бројни радови и књиге, нису били довољни да се испоштује једна од последњих жеља ове велике Српкиње. Кућа породице Јанковић у Београду, коју је Љубица желела да остави народу као кућу сестара Јанковић, тадашње власти срушиле су за потребе изградње вишеспратнице. Она је, већ стара и болесна, пребачена у мањи стан, где је и преминула 1974. године.

Sestre Janković
Сестре Јанковић у Лондону 1923. године
Љубица Јанковић

Поред тешкоћа које су јој задале велики ударац на крају живота, Алексинчани су се присетили и Љубициног научног рада којем је посветила живот.

Сестре Даница и Љубица Јанковић оставиле су осам књига из области народних игара, а девета, настала на основу њихове заоставштине, објављена је пре пет година. На њихов рад и интернационално признање подсетила је Јелена Јовановић, дописни члан САНУ.

Ljubica Janković ‒ Сестре Јанковић су имале приступ да се народна игра и музика посматрају као део традиционалне културе, никако као нешто што се проучава у кабинету, седећи само окружен књигама и писати радове на основу читања, већ упознавањем са тереном, средином која ту одређену културу носи и живи. Имале су лепу сарадњу са двема дамама из оног доба. Једна се звала Мод Карпелес и учествовала је у конституисању Међународног савета за народну музику, она је била одушевљена њиховим књигама. Друга је Гертруда Прокош Курат, пионирка америчке етнокореологије и истраживач традиционалних игара северних Индијанаца. Са њом се никада нису среле, али су биле у контакту преко писама – подсетила је Јовановић. 

Легат сестара Јанковић може се сматрати једним од најзначајнијих у Народној библиотеци Србије, рекла је Маша Милорадовић из Одељења посебних фондова ове установе.

Ljubica Janković ‒ Захваљујући сестрама Јанковић сачувана је богата преписка и Тихомира Ђорђевића, њихова преписка са колегама широм света, а ту је и породична преписка између сестара Јанковић и њихових ујака, Владимира и Тихомира, затим са родитељима, између браће Ђорђевић. Данас је то незамисливо, наша комуникација остаје у неком виртуелном свету. Питање је како ће се и да ли ће се сачувати, а овде имамо сведочанство о професионалном и животном путу једне изузетно интересантне породице – истакла је Милорадовић. 

С обзиром на горчину с којом је напустила овај свет и не чуди Љубицина последња жеља. У аманет је оставила и изричиту забрану да се њен дневник, који је завештан Народној библиотеци, не користи чак 40 година од њене смрти.

Алексинчани, нажалост они малобројни, показали су данас да настоје да оживе сећање на своју заборављену суграђанку.

Праг нашег дома лежи на заоставштини оних којима се Србија и свет диве, подсетила је Маја Радоман Цветићанин, директорка алексиначког Центра за културу, додајући да Алексинчани пре свих имају обавезу да негују сећање на велике и умне људе који су овде рођени или су провели део живота.

Академик Нинослав Стојадиновић, председник Огранка САНУ у Нишу, истакао да је у Србији мало општина, чак и градова, који на овај начин брину и подсећају на људе који су некада стварали и проносили славу ондашње наше државе широм Европе и света.

Ljubica Janković

На крају је свечаност у част велике Љубице Јанковић завршена баш онако како доликује, феноменалним наступом дела ансамбла Una Saga Serbica, који су показали изузетан спој традиције и модерног и представили нам, можда, српску фолклорну игру из будућности.

 

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

6 + 14 =