Младић од седам деценија – ове речи можда најбоље описују Предрага Ејдуса на сцени, доајена српског глумишта и припадника „угрожене” српске елите. На Фестивалу првоизведених представа у Алексинцу гледали смо га у комаду адекватно и симболично названом „Хор бечких дечака”, у адаптацији и режији Ирфана Менсура.
Иако превасходно комедија, ово позоришно остварење подсећа да у друштву постоји једна заборављена генерација, којој није лако да се снађе попут младих нараштаја, а ипак се очекује да буде корисна и друштву и сопственој породици. Публика у Алексинцу и, вероватно свим градовима где је игран комад, смејала се несрећним околностима Аце и Вулета, средовечних људи које су егзистенцијални проблеми одвели у аустријску престоницу. Међутим, реалност која је на сцени представљена у трагикомичном руху, у стварности има све мање комике, а она која односи превагу управо је трагедија. Друштво у којем живимо неисцрпна је инспирација за уметнике и овако друштвено ангажовани комади постају доминантни у позоришним репертоарима, али је, по речима нашег саговорника, у реалности, нажалост, све мање оптимизма.
На крају овог комада, Ваш лик одлучује да се врати у Србију и да се учлани у политичку партију. Такав сценарио је изгледа један од најприхватљивијих?!
Дефинитивно је јасно да данас, ако хоћеш овде било шта да успеш, мораш прво да си члан, ‘друг члан’, по могућству неке руководеће странке. Наравно, било је тога и раније и то је оно што је најтрагичније. У таквом дељењу карата ми имамо владавину најгорих. Ово је оно што се на латинском зове какистократија или владавина најгорих. Са неком носталгијом се сећам времена медиокритета, јер медиокритети су још нешто и знали. Мој син је професор на Политичким наукама и каже да су 90% студената, који уписују политичке науке, већ чланови владајуће партије. Дакле неки родитељи су рекли, ‘чекај хоћеш да се бавиш политиком, је л’ си ти нормална, како можеш да се бавиш политиком, ако ниси негде члан’.
То је сада дефинитивно јасно, ми имамо ту партократију, која је узела маха и ту су такве манипулације које доживљавамо из дана у дан, а то заправо доводи до једног једноумља и људима у суштини више није битно у каквој држави живе и колико је та држава правна, праведна… Дакле, присутна је једна поданичка атмосфера, ми немамо више грађане. Било је тога и раније, ако хоћете и у комунизму и у социјализму, руководећи људи су, такође, били и морали да буду чланови партија, али то су били најбољи људи. Они су још нешто и знали, од културе, преко привреде. Онда се то полако осипало.
Ми смо сада земља која у просеку има највећи број доктора наука, а знамо ми сами како се до тога долази. Све је до те мере срозано да се онда питаш, а зашто уопште учити школу, зашто бити поштен, чему уопште правна држава, чему владавина права, одвојеност судства од извршне власти, где је питање порекла имовине, лустрације, то су све кључна питања која су неопходна за развитак једног друштва. То огромном број људи више не представља никакав проблем, они сматрају да је све то нормално и да то треба подржавати и ћуте. Само се упиши, ако имаш довољно пара за корупцију и мито, ти си на коњу.
Цео интервју прочитајте у АЛ новинама: