Легенде никада не постану истине, али су многе истине прерасле у легенде. Првобитни стварни догађаји се надограђују, проширују, улепшавају, мења им се место и ток преношењем од уста до уста, с колена на колено, тако да се на крају и оно зрнце истине изгуби у мору преувеличавања. За многе легенде не може се поуздано тврдити да ли уопште имају упориште у стварном догађању, но то им, наравно, неће умањити драж и привлачност, а неће ни поколебати „ствараоце и преносиоце” тих легенди све док има оних који ће их саслушати и док ове теме буду завређивале пажњу. И увек ће се ти наратори позивати на „властите очи” којима су сагледали и испратили збивања свога приповедања, а још чешће на проверене, несумњиве сведоке који су им то лично потврдили. Јасно је да тих „личних” сведока одавно нема међу живима.
Једна од таквих легенди живи ево већ читав век у селима алексиначког Поморавља. Писцу ових редова су давно приповедали разне верзије истог догађаја, у зависности од говорничког дара, маште, али и мањег или већег познавања историјских прилика. Све су то биле приче из „друге” руке и, нажалост, ни таквих сведока више нема. И ма колико да се писац трудио да пронађе изворе легенде у стварним, историјским чињеницама, није успео. А трудио се, заиста, понукан и личним мотивима, односно крвним сродством с неким од актера ове приче.
Елем, пре Мајског преврата из 1903. године, када је убиством последњих Обреновића, Краља Александра и Краљице Драге, збачена династија Обреновића и у Србију враћена династија Карађорђевића са Кнезом Петром I Карађорђевићем на челу, у селима тадашњег Моравског округа, на територији данашње општине Алексинац изненада се појавила већа група Цигана с мечкама.
Цео текст Миодрага Тасића можете прочитати у АЛ новинама: