Свако озбиљно и друштвено одговорно позориште дужно је да нас суочи са стварношћу онаквом каква она јесте, без улепшавања и ублажавања истине и без повлађивања било коме. Иако од позоришта не можемо очекивати да све проблеме реши или да понуди готове одговоре на постављена и нимало лака питања, само отварање болних и непријатних тема и суочавање са њима важан је корак за сваку заједницу.
Човек као несавршено биће, саткан од светлости и таме, јин и јанг, полазиште је и крајње одредиште сваке уметности, па и позоришне. Сва она превирања у њему, сукоби које води са самим собом и са другим људима, моралне дилеме, одлуке које доноси и грешке које прави, несавршености и слабости са којима се суочава, основ су доброг позоришног комада и непресушна инспирација драмског писца.
Такав један комад написао је и Нинослав Ђорђевић. Његово „Рубиште” мрачно је и сурово место које крије трагичне судбине својих јунака, несавршених људи, непознатих, али са проблемима сличним нашима. То Рубиште чине људи пред којима затварамо очи и окрећемо главу кад их сретнемо, заваравајући тако себе да они не постоје, да нису део заједнице или да су њихове муке невидљиве. Дубоко емотивна и потресна, ова драма нас позива да се осврнемо око себе, да завиримо у неосветљене улице и напуштене махале, јер и тамо, у том тамном вилајету, неки људи вапе за животом и моле да им се помогне.
Текст представе „Рубиште” инспирисан је истинитим догађајем из околине Великог Градишта, потрагом за изгубљеним дететом. Ипак, ово није документарна драма, већ својом симболиком и поруком коју шаље превазилази оквире локалног и постаје универзална прича о односу деце и родитеља, породици, мушко-женским односима, трпљењу, патњи и страдању. Како су један стварни догађај и прочитани новински чланак о њему прерасли у озбиљан и слојевит драмски текст?
Тешко је говорити о самом настанку драме. Ја сам текст почео да пишем у лето 2010. године, а завршен је годину дана касније. Шест година покушавам да натерам редитеље да прочитају тај текст. Веровали или не, у Србији је најтеже натерати људе да прочитају драмски текст. Свакако, човек нешто мора да проживи у животу и нешто да му се деси да би могао о неким стварима да се изрази на било који начин. До тог лета 2010. ја сам проживео неке ствари у животу, које су, верујем, припремиле тло да тај догађај послужи као полазиште за драму. Ради се о томе да сам видео текст у новинама о нестанку детета. Мајка је пронађена крвава негде на путу, док детета није било. Следећих месец дана стално сам уочавао ту причу у црној хроници. У једном тренутку сам се запитао колико је том детету живот морао бити тежак и лош, па сада као мртво или нестало не дозвољава тој средини и тим људима чак ни да му тело нађу. У том тренутку су кренула да се отварају и друга питања и да се нижу приче које сам раније чуо. Из тог неког мог револта према свему томе почело је да настаје ‘Рубиште’.
Цео интервју прочитајте у АЛ новинама: