Стручњаци тврде да српски језик не спада у угрожене светске језике, јер њиме говори неколико милиона говорника. Да ли је то заиста тако, најбоље је одговор потражити у пракси. Чак и површна анализа промене назива угоститељских објеката током педесетак година у главној алексиначкој улици, доводи до неких закључака.
Савремена упућеност на медије, било електронске, било писане, много утиче на данашње говорнике српског језика, па тако и на Алексинчане. Језик препун туђица, непотребних дублета није одредница само говора Алексинца, али је врло интересантно сагледати језик као средство продаје. Сваки детаљ добре маркетиншке кампање у сагласности је са потребама, навикама и интересовањима купаца, а најприметнија приврженост купцу огледа се у језику медијске поруке. Најјаснија је медијска порука у нaзиву производа, у овом случају услуге, тј. називу локала.
Педесетих година двадесетог века у Алексинцу је било само неколико угоститељских објеката који су носили назив атрактиван њиховим муштеријама. Углавном су то називи околних географских локалитета, али и имена власника или нешто што их одређује – мотел „Морава”, кафане „Озрен”, „Балкан”, „Башта”, „Рудник”, „Ловац” и „Србија”, посластичаре „Вардар”, „Јагода”, „Пеливан” и „Саша”.
Историјски догађаји деведестих година ,,гурају” у запећак оваква национална одређења, па се појављују мало другачији називи кафића, а кафане углавном задржавају исти назив.
Цео текст Маје Радоман Цветићанин, проф. српског језика, можете прочитати у новом броју АЛ новина
https://alpress.rs/files/Al%20novine.pdf