Дом културе у Нозрини од недеље, 10. марта, више подсећа на рушевину, него што асоцира на објекат где се некада одвијао врло динамичан културни и друштвени живот овог и суседних села. По речима Светомира Милановића, одборника у локалном парламенту и становника овог села, тада је дошло до рушења већег дела крова, надзида и плафона у централној сали и околним просторијама, што се може видети и у нашој галерији фотографија.
Наш саговорник каже да је почетком овог века био израђен елаборат о санацији Дома културе уз сагласност пет овдашњих села и да је за њега општина тада издвојила 220.000 динара. По том документу, целокупно реновирање објекта коштало би око 30 милиона динара. Милановић објашњава да су се неколико година јављали за средства у тадашњој Дирекцији, али да пара није било. Како тврди, обично су новац добијали „добростојећи” домови култура, а не они који су пропадали. Он додаје да је у више наврата упозоравао општинска руководства да ће доћи дан када ће се објекат срушити, али су се власти мењале, а остајала само обећања, нарочито пред изборе.
Одборник Милановић са сетом нам прича да је давне 1994. дом у Нозрини био проглашен најуређенијим у Србији. Тада је ово насеље било победник Републичке акције „Сусрети села”. У оквиру овог објекта биле су и просторије намењене пензионерима, тадашњој Земљорадничкој задрузи, продавницама, односно већи део привредног, друштвеног и културног живота села одвијао се у овој згради.
Урушавање дома је почело и пре него што је пао кров, пошто су неодговорни грађани скидали каблове, узимали столице и остали инвентар који је био доступан. Наш саговорник сматра да је овакво стање у селима и последица слабљења позиције месних заједница јер је имовина о којој су оне некада водиле рачуна прешла у надлежност општине, а месне заједнице више немају ни своје жиро рачуне, а самим тим ни могућност увођења самодоприноса.
Најстарији становници Нозрине сећају се како је овај објекат грађен 1947/48 године и са љутњом истичу да је срамота што је дозвољено његово пропадање. Кажу да су га кулуком градили, а они који се нису одазвали обавезама око градње, по казни су упућивани да граде Нови Београд. Нажалост, нашим немаром, а помало и немаштином објекат, који су наши преци великим пожртвовањем и знојем изградили, овог марта највероватније је доживео крај свог постојања.
О судбини овог дома и шта га очекује у будућности моћи ћете да читате наредних дана.