За разлику од већине младих људи који одмах по завршетку студија потежу везе и познанства како би се на било који начин и по било коју цену дочепали посла у државној служби, Живојин Динић из Сокобање по завршетку студија на нишком Правном факултету, стицајем неких чудних околности, определио се за воћарство! Заједно са родитељима, на породичном имању у селу Реснику, три километра удаљеном од Сокобање, Динић је на скоро шест хектара подигао савремени плантажни воћњак.
– Првобитна идеја је била да направимо сушару за шљиве – вели на почетку разговора овај 34-годишњи правник. – Међутим, када смо све трошкове ставили на папир испоставило се да има пара за сушару, али не и за куповину сировине. Тако смо отац и ја решили да се преоријентишемо на узгој воћа. Најпре смо засадили шљиву на нашој парцели од 27 ари, онда је на ред дошла крушка, па облачинска вишња и на крају купина. У међувремену, најпре отац и мајка, а затим и ја, куповали смо њиве поред нашег поседа и стигли до површине од око шест хектара. Крушка – виљамовка и кармен, заузима око два хектара, облачинска вишња је на два и по хектара, док су на једном хектару шљиве и купине.
Док је студирао Живојин Динић је посредством студентских организација често путовао по Европи, а са таквом праксом наставио је и након окончања студија.
– Определио сам се за рад на крузерима. Упустио сам се у ту авантуру и то је трајало три године. Иако сам био врло задовољан, ипак нисам видео себе у том послу, јер сам тамо отишао да зарадим новац и уложим га у воћњак. Пре одласка на брод, већ смо подигли засад крушке. Млади људи који дођу да раде на крузеру, прву зараду обично потроше на сређивање стана и куповину кола, а ја ето још увек возим југо. Свиђа ми се рад на отвореном и без шефова. Одувек сам желео да будем сам свој газда.
Целу репортажу аутора Срђана Илића можете да прочитате у новом броју “Сокобањских новина“.